O MOGUĆEM POKUŠAJU DA SE OBNOVI ZAHTEV ZA PRIJEM KOSOVA U UNESKO
„Mislim da je ispravnije neuspeh „Kosova“ da se ubaci, odnosno da ga njegovi najusrdniji saveznici uguraju u Unesko tumačiti kao odraz široko rasprostranjenog uverenja među zemljama članicama da, čak i kao država, ne ispunjava elementarne uslove za članstvo, kao i da Unesko nije pravo mesto za rešavanje političkih sporova“, kaže dr Darko Tanasković.
Profesor dr Darko Tanasković, ambasador Srbije pri Unesku sa sedištem u Parizu, na vreme upozorava da je moguća obnova zahteva Prištine da uvede takozvanu državu Kosovo u Unesko i da je Turska najagilnija u lobiranju za to pitanje. To je povod za kraći razgovor sa njim.
Polazeći od toga da je Kosovo i Metohija kao deo Srbije već članica Uneska, pitanje je da li i kako ova činjenica može da bude izopštena kada je u pitanju podnošenje zahteva Prištine za prijem samoproglašene, takozvane države Kosovo u ovu organizaciju UN-a.
„Logiku sadržanu u Vašem pitanju ne prihvataju države koje su priznale samoproglašenu nezavisnost „Kosova“, a one čine većinu u Ujedinjenim nacijama i u Unesku. Za njih „Kosovo“ više nije deo Srbije, već samostalna i nezavisna država i one se u skladu s takvim stavom ponašaju i u međunarodnim organizacijama. To je realnost i s njom se i politički i diplomatski mora računati. Pošto „Kosovo“ nije članica UN, za prijem u Unesko potrebne su mu dve trećine glasova prisutnih na Generalnoj konferenciji Uneska, pri čemu se ne računaju glasovi uzdržanih. Pre dve godine „Kosovu“ nije pošlo za rukom da obezbedi tu potrebnu većinu, pošto i neke države koje su ga priznale nisu smatrale da ispunjava uslove za članstvo u Unesku, specijalizovanoj agenciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Za Srbiju, i ne samo Srbiju, „Kosovo“, naravno, nije država i već po toj osnovi ne bi moglo biti ni kandidat za članstvo u Unesku, ali su glasovi onih koji su ga priznali učinili da to, odlukom Izvršnog saveta, ipak postane. Ishod glasanja na Generalnoj konferenciji neki potcenjuju i smatraju da „Kosovo“, prosto, nije imalo sreće, pa bi svakako trebalo ponovo da je oproba. Mislim da je ispravnije neuspeh „Kosova“ da se ubaci, odnosno da ga njegovi najusrdniji saveznici uguraju u Unesko tumačiti kao odraz široko rasprostranjenog uverenja među zemljama članicama da, čak i kao država, ne ispunjava elementarne uslove za članstvo, kao i da Unesko nije pravo mesto za rešavanje političkih sporova“.
Turska – konstantna podrška Kosovu
O agilnosti lobiranja Turske za ulazak takozvane države Kosovo u Unesko, dr Tanasković kaže:
„Turska spada među države koje najdoslednije i najupornije, u svakom pogledu i na svaki način, podržavaju „Kosovo“ u međunarodnoj zajednici, uključujući i prijem ove paradržave u međunarodne organizacije. To je konstanta turske spoljne politike, kao regionalni segment neoosmanističke doktrine, čiji je idealni, strategijski cilj ostvarivanje dominantnog uticaja na Balkanu i u drugim oblastima koje su nekada bile deo Osmanskog carstva. U tom nastojanju, Ankara se oslanja na muslimanske zajednice na Balkanu, a konkretno na Bošnjake i na Albance. U operacionalizovanju neoosmanističke doktrine ima uspona i padova, a intenzitet i vidovi delovanja prema i na Balkanu se menjaju, u skladu sa regionalnom i širom konjunkturom, ali Turska od te politike ne odustaje. Tako se ona, u vezi sa problemom „Kosova“ opredelila za kretanje paralelnim kolosecima. S jedne strane razvija privredne i kulturne veze sa Srbijom, koju smatra važnim partnerom u regionu, što je svakako pozitivno i obostrano korisno, dok, sa druge, nastavlja da snažno podržava „Kosovo“, prenebregavajući činjenicu da je problem samoproglašene nezavisnosti naše južne pokrajine negativni državnonacionalni prioritet Srbije. I u Unesku Turska je 2015. godine aktivno lobirala za prijem „Kosova“, iako u tome pojavno i prividno nije bila agresivna i nametljiva kao neke druge države. Turska ima vrsnu diplomatiju, ali se u ovom trenutku suočava s mnoštvom unutrašnjepolitičkih i spoljnopolitičkih iskušenja“.
Vlastodršci u Prištini ne mogu ignorisati SPC
A u kakvoj je poziciji SPC kada je u pitanju odbrana svetinja od potencijalno moguće “zaštite” koju bi joj pružilo takozvano nezavisno Kosovo ukoliko bi ušlo u Unesko?
„Srpska Pravoslavna Crkva je stožer okupljanja i istrajavanja našeg stradalničkog naroda na Kosovu i Metohiji, ona je vlasnik svih crkava, manastira i drugih sakralnih objekata, kao i značajne nepokretne imovine u Pokrajini, te je, kao takva, činilac koji ni vlastodršci u Prištini i njihovi pokrovitelji i savetnici iz međunarodne zajednice ne mogu baš potpuno ignorisati, posebno kad je reč o stanju i zaštiti naše kulturne i duhovne baštine u Pokrajini. Naša Crkva na „Kosovu“ razapeta je između ovozemaljske horizontale svoga preživljavanja u više nego odbojnom okruženju i odgovornosti za svoj vernički narod, s jedne, i zaveta transistorijske, svetosavske narodnosne vertikale, s druge strane. Ona je, uistinu, na krstu. Državni organi Srbije, a prvenstveno Kancelarija za KiM, koliko mi je poznato, blisko sarađuju i koordinišu aktivnosti sa SPC u zajedničkom naporu da se olakša život Srba na „Kosovu“ i u svemu što potpunije ostvare legitimni srpski interesi na KiM, uključujući i činjenično, životno osporavanje opravdanosti prijema „Kosova“ u Unesko“.
Dr Darko Tanasković ovako tumači trenutno raspoloženje i klimu u Unesku povodom ovog pitanja:
„Iz čitavog niza objektivnih razloga koji nemaju veze sa stavom prema problemu „Kosova“, kao i prema njegovoj nezavisnosti, većina članica Uneska u ovom trenutku nije raspoložena za dodatnu politizaciju rada ove međunarodne organizacije koja bi, s obzirom na prirodu svoga izvornog mandata, morala biti što dalje od politike. Ako bi se, i pored toga, zahtev za prijem „Kosova“, kako se najavljuje, opet našao na dnevnom redu rasprava u Unesku, sve bi, kao i 2015, bilo neizvesno. Nemamo razloga za optimizam bez pokrića, ali još manje za bezrazložni pesimizam. Uostalom, prijem „Kosova“ je u nepovoljnijim okolnostima jednom već bio sprečen“.
Stav Svete Stolice, dodaje dr Tanasković, koja u Unesku ima posmatrački status, prema političkim pitanjima načelno je rezervisan, što je u skladu sa mišljenjem Srbije i većeg broja drugih država, da ovu međunarodnu organizaciju treba što je moguće više osloboditi balasta politizacije, kako bi se u potpunosti okrenula suštinskoj dimenziji svoje jedinstvene i značajne misije. Sama činjenica da Vatikan nije priznao nezavisnost „Kosova“ ima nesumnjivu političku, ali i moralnu težinu.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo