SEĆANJE NA STRADALE ZA HRISTA
U nekim našim krajevima uvreženo je pogrešno tumačenje praznika Mladenci, koji se posvećuje novovenčanim supružnicima, kada oni okupljaju rodbinu i prijatelje da još jednom proslave svoj ulazak u brak. Iz žitija svetih mučenika jasno se vidi da ovaj običaj nema potporu u prazniku posvećenom četrdesetorici mučenika Sevastijskih.
Reč „mladenci“ u ovom slučaju označava mladiće, a nikako mladi bračni par. Slično, imamo i ime „Bogomladenac“, kojim je nazivan Gospod Isus kao tek rođeno dete. Dodatni razlog zbog kog ovaj praznik ne treba posmatrati kao povod za gozbu i veselje je to što on uvek pada u toku posta, kada Crkva izričito zabranjuje sve skupove te vrste.
Svetih četrdeset mučenika u Sevastiji je praznik koji se popularnije naziva Mladenci. Svi oni behu vojnici u rimskoj vojsci no verovahu tvrdo u Gospoda Isusa. Kada nasta gonjenje u vreme Likinija, oni biše izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im zapreti oduzeti čast vojničku, na što odgovori jedan od njih, sveti Kandid: „ne samo čast vojničku no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega“.
Posle toga, naredi vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. No kada sluge bacahu kamenje na hrišćane, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ljuto ih izudara. Jedan kamen pade vojvodi na lice i skrši mu zube. Mučitelji, ljuti kao zverovi, vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Beše strašan mraz i jezero se leđaše okolo tela mučeničkih.
Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo ukraj jezera, na dogled zamrznutim stradalnicima, ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. No gle, noću pade neobična svetlost s neba, koja razgreja vodu u jezeru i tela mučenika, a s tom svetlošću spustiše se s neba 39 venaca na glave njihove. To vide jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Gospoda Isusa, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca mesto izdajnika. I zaista na njega siđe taj poslednji venac.
Sutradan, iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada zle sudije narediše, te ih prebiše i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Trećega dana javiše se mučenici mesnom episkopu Petru i pozvaše ga da sabere po vodi i izvadi mošti njihove.
Izađe episkop po tamnoj noći sa klirom svojim i videše na vodi da se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja beše odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetljaše kao sveća. Pokupiše ih i česno sahraniše. A duše ovih mučenika odoše Gospodu Isusu, namučenom za sve nas i vaskrslom sa slavom. Česno postradaše i neprolaznom slavom se uvenčaše 320. godine.
Zato, ne skrnavimo praznike Hristovih mučenika. Zlo je većі to što niti znamo, niti želimo da znamo za njihove žrtve i što time pokazujemo i nepoštovanje i nepoznavanje Onoga za Koga su oni život položili – nemojmo to zlo povećavati pogrešnim i grešnim običajima.