KAD ČOVEK ODE
Kad čovek ode, da li i ljubav sa njim odlazi?
Kad čovek krene, da li se nebo za njim pokrene?
Raščinja li se, lagano, dlanom, sudba zlokobna,
I dan i noć, u mrtvom nizu, da l’ nežno kapnu
Otrov nestanka; da l’ jedno drugo u drugom traži
U trenu istom, u poslednjem bolu, u belom blesku?
Il’ sve se smrzne ko što se smrzne u ledenom srcu srdžba zlobna?
Da l’ tiho sve vene, il’ sve se svrši u bučnom tresku?
Kad čovek vene i ljubav svene, al’ uvek stoji
Nešto što zrakom fantomski lebdi, van našeg vida.
Da l’ ljubav ljudska oko nas kruži i dodir traži?
Skamenjen govor, dah našeg daha, da l’ natju odjek na drugoj usni?
Il’ jadna mis’o, il’ stid naš trajni, da l’ put do stida
Drukčijeg nađu, u drugom nekom koji nas sledi, onkraj života, i onkraj zida
Koji nas stalno i gorko dvoji na ono kad jesmo, i kad nas nema?
Da l’ moć, da l’ snaga koja nas drži uvek i dolazak drugih priprema?
Il’ pustoš ostane, il’ ništavilo koje nas vodi po nevidnoj stazi?
Kad čovek ode, da l’ sve sa njime, da li i ljubav sa njim odlazi?
1962.