NATALI
Zbog jedne Natali zavoleh Francusku.
Zbog jedne Katrin ostah bez duše.
Kroz jednu lionsku ulicu usku,
Zbog jedne Solanž kuće se ruše.
Svaka je takva francuska dama,
Pa pamet nosi i srce gazi.
Slušao sam dedu kad priča nama:
„Francuskih dama, sinko, se pazi!
Ja sam ti davno, u Solunu,
Ostao bez duše, bez srca, sreće.
Sa jednom Natali, gledajuć’ lunu,
I dokle živim pustiti me neće.
A što jest, jeste, bila je ona,
Kao pupoljak tek što zarudi:
Bolničarka malena, madmoazel iz Liona,
Medenih usta, raskošnih grudi.“
Potražih jednog prolećnog dana,
u kvartu Amper, dedinu Natali.
I nađoh baku, ne može sama,
Ona i unuka preda mnom stali.
Ispričah baki Natali, sve po redu,
Sve priče dedine, uzdahe, tajne…
I vidim, pamti ona još dedu…
u oku suza i osmeh bajni.
Eh, to je bila ljubav i sreća,
Što može samo rat da rasplamti:
Kada se voli i bol oseća,
A zadnji poljubac do smrti pamti.