NEGDE DALEKO
Na ogoljenom proplanku,
Srna drhti
Životom šibana.
Svuda sivilo.
A jablanovi
Avetno nemi.
… Nikada srećna
Bila nisam.
Zašto živote?
Zašto suza samo
Oko mi krasi?
Toplinu zagrljaja
Osetila nisam…
Nikada.
Hoću li
Ovu mrtvu tišinu
Savladati
I razbiti je
U paramparčad?
Hoće li
Krhko telo moje
Ljubavlju
Biti osnaženo?
Ja srna,
Na ogoljenom proplanku,
Jablanove molim,
Vetrove i lahore
Da zaustave na tren
I da, muzikom njihovom,
Razgale dušu
Ove
Uplakane srne.
I da poljupce odnesu.
Tamo…
Negde daleko…
Onom koji žudi!
… Koji ume da voli!
… Koji oblake razgoni
I suze
U kristale pretvara
Čarobnom rečju
„Ljubavi!
Ne gubi nadu,
Voljena si mila“.
Njegov glas će
Umiriti telo srnice.
I…
Više drhtati neće.
Učinite to jablanovi
Zarad LjUBAVI!