SRBIJA ZA REBEKU
Ne znam, Rebeka… Ne znam zašto sam ovde. Mislim da je Srbija zemlja koju ja ni dok zam živeo tamo nisam najbolje razumeo. Možda sam bio previše mlad da to shvatim.
Svaka ljubav nastaje tamo gde prestaje računica, a počinje davanje. A Srbija, to je neprekidno davanje sebe bez ostatka.
To je zemlja na čijim granicama prestaju razum i logika i stupanjem na njeno tle svojom odgovornošću stupaš u svet intuicije, žrtve i osamljenosti slovenske duše. Jer tamo gde prestaje razum tu počinje intuicija, tamo gde prestaje logika tu počinje duša.
Srbijom se ne šetaš samo kao turista koji obilazi njene planine, reke, kotline, sela, ruševine Rimljana, manastire srednjovekovnih kraljeva. Hodajući Srbijom upijaš život. Boraveći u tom vrtlogu vremena, u tom žrvnju istorije, možes da se isceliš i da pronađeš sebe, samo ako umeš da slušaš.
Ne znam, Rebeka, ne znam šta nam se to desilo i zašto sam ovde. Možda smo kao narod, progonjen vekovima poput zveri, vekovima se žrtvujući za to parče zemlje otupeli, poželeli da prestanemo da budemo ono što jesmo, da se sprdamo tom svetu koji je bez duše, da postanemo veći globalisti od globalista. Možda smo suviše često bivali obmanjivani i lakoverni, pa kao deca prihvatali tuđe ideologije. A možda smo se, krvareći i ginući, jednostavno umorili.
Međutim, jedno sigurno znam. Koreni koji rastu na toj zemlji neverovatno su jaki. Ako ih imaš, ako ste ti ili neki tvoj predak rođeni na tom parčetu zemlje, gde god da si bačen na ovom svetu oni će se vremenom probuditi iz tebe, počeće da klijaju u tebi i neće ti davati mira. Neće ti dozvoliti da budeš manje nego ono što jesi.
Proganjaće te u snovima. Govoriće iz tebe. Pratiće te u mislima.
Pojavljivaće se iz kutaka tvog uma slike predaka, vodenice potočare, miris pečenog hleba, češnjevi belog luka, izvorska voda, zvukovi klepala i manastirskih zvona, miris sveže uzorane zemlje, pesma devojaka u kolu.
Gledaće u tebe, kad zatvoriš oči, freske sa manastirskih zidova koje nikada nisi obišao. Moliće se za tebe sveci čija zitija ne znaš i kojima nikada nisi uputio molitvu. Stražariće za tebe na njenim granicama izginuli heroji iz zaboravljenih bitaka koje te niko nije učio da pamtiš i čija je istorija falsifikovana. Preletaće nebo iznad mesta na kome si laste koje su svijale gnezda u kućama tvojih predaka, u kolibama i zemunicama.
Dok budeš ispijao viskije, tekile i najskuplje vodke i dok društvo za stolom bude pravilo grimase od njihove žestine, tebi će ta pića biti blaga. Osećaćeš da ti fali ukus mučenice koju nikada nisi probao.
Neće biti nijedne ćelije u tvom organizmu koja te neće zvati da otkriješ tajnu, da otkriješ cenu smrti i stradanja hiljada duša, bol generacija u kojima sin nije upamtio oca, vapaje pobijenih, poklanih, ostavljenih, izdatih, cenu miliona nevinih žrtava za jedan komad zemlje, cenu koja nije ni konačna, ni izbrojana, ni isplaćena, cenu koja se još uvek plaća, a čiji si dinar i ti.
I kada po prvi put budeš osetio da zaista nečega ima i po prvi put izgovoriš reči vlastite neuke molitve, na tebe će se, lagano, poput zraka sunca koje te obasjava, sručiti sva sila, moć i teret zaveta kosovskih junaka.
Ne znam, Rebeka… To je moja Srbija. Ne znam zašto sam ovde…