INTERVJU
Pesnik Ratko Marković Riđanin govori nam o Kosovu i Metohiji, budućnosti i migracijama velikih razmera. „Narod, ipak, sazreva kroz ove nedođije, to se vidi po mladima koji u potpuno neizvesnim okolnostima ulaze u odlučnu borbu za život, rade i rađaju“, kaže on.
Ratko Marković Riđanin, rođen u Srebrenici, pripada onim pesnicima koji nigde ne žure, a stižu. Njegova autentična poezija nosi pečat ljubavi prema životu. Specifičnost njegovom stilu dao je i boravak na Svetoj Gori kao i stalno poniranje u literaturu pravoslavne vere, poezije, umetnosti i duhovnosti.
Riđanin je napisao 16 zbirki poezije i roman „Mavrikije“ koji je do sada objavljen u dva izdanja. Ovaj pesnik ima i onu osobenu crtu predviđanja budućnosti tako da smo razgovor usmerili ka toj temi.
Koliko su pesnici vizionari ili proroci budućnosti?
– Pesništvo ima onoliko mogućnosti da bude vizionarsko koliko je istinsko, koliko je osećanjem i saosećanjem niklo iz naroda. Umetnik nije opisivač, otkrivenje je umetnost, dakle, nešto što je pod velom realnosti, što se dokučuje i iskazuje slutnjom.
Kako vidite Srbiju i Kosovo i Metohiju u narednih deset do dvadeset godina?
Vreme je za novo vreme. Ovo je prozuklo. Scena je otvorena. Naša stvarnost je spala na dno. U talog. Budućnost je, svakako, izazov. Bez obzira na sva unižavanja od strane silnika iz sveta, srpski narod će ući u preporod. Već ulazi snagom narodne volje i borbe svakog pojedinca za put dostojan čoveka.
Kakav stav imate o Kosovu i Metohiji koje već gazi u osamnaestu godinu grcajući u neizvesnosti, strepnji, čekanju, nadanju?
– Neizvesnost je ušla u sve pore zemalja i naroda. Silnici su demontirali sistem vrednosti, obezvređeno je sve vredno, na sceni je pohod kroz porozne ograde u kojima su bili uljuljkani narodi i države. Sada je u toku brutalan vid rušenja država i naroda, s druge strane, podela na vlastodršce koji su zasebna kasta u svetu i njihove sledbenike sa povlašćenim položajem i visokim ekonomskim statusom u odnosu na sve siromašnije i brojnije stanovništvo koje pada do ruba opstanka.
Upravo je aktuelna Tačijeva izjava da će takozvano nezavisno Kosovo ponovo podneti zahtev za članstvo u UNESKU i u SE. Koji je Vaš komentar?
– Kosovo i Metohija su već u tim organizacijama jer su Srbija, a to što su Srbi izbačeni iz rođene kuće silom, ne govori ništa drugo do da će uslediti revizija revizije. Okupacija ove teritorije i njeno naseljavanje, neprimereno, albanskim stanovništvom intenzivirano je okupacijom 1941, nastavljeno sa izgonom Srba 1944. godine do danas kada je novi okupator uzurpirao silom taj prostor sa neviđenim zločinima i nekažnjeno raznosi našu imovinu, uz to, devastira vekovne spomenike kulture srpskoga naroda mašući pretnjom svakodnevno kao da je večan. A crv ga grize i podgriza, i, naravno, naše je naše, poplave će proći, to je neminovno.
Poznato je više-manje zašto Albanci ne vole reč metoh. Kako dublje tumačite ovu činjenicu?
– Reč ima snagu, a „metoh“ podseća na srpsku državu i crkvu, na dane uzleta srpskoga naroda. Onaj ko izbegava istinu, nosi u sebi krivicu, taj crv u glavi je opasan, uzalud je prepokrivanje istine, u zemlju zakopana istina progovara zemljom, a sila zemlje je silnija od najsilnijega silnika među narodima.
Patrijarh Pavle je rekao da je „suština laži u negiranju istine“. Dokle će Srbima biti nametana krivica putem podmetanja laži?
– Dok je Amerika prednjačila sopstvenim razvojem, ona je bila omiljena, danas prednjači mačem i pretnjom, niz je naroda i država survanih u propast pred njihovim pohodom sa Britanijom da očuvaju, kako njihovi čaktari kazuju, „prestiž u svetu“. Taj pohod ujedno je i znak nemoći, nervoze, straha od sustizanja. Ma koliko da razgrađivali svet i narode, unatoč rekama izbeglica, svet će ih prerasti, jer, to što rade nije održivo, nije vredno jedne suze nevine.
Kako vidite proces globalizacije i migracija velikih razmera u ovom veku?
– To je metež veštački izazvan koji vodi u nepredvidivost. Nepredvidivost će stići na početnu tačku iz koje potiče, a to je mesto sa koga silnik maše bičem i para leđa narodima. Mi smo rasukani. Nemamo oslonca ni u crkvi kako bi trebalo. Sveštenstvo je podigla reka materijalnoga, prosto, oformljuje se kasta, a velikodostojnici kukaju što narod nije u crkvi. Pravdaju to slabljenjem naroda u veri. Nije tako. Narod ima veru, nema poverenje u institucionalizovanost crkve. U sve veći raskorak predstavnika crkve sa životom naroda koji traži oslonac. Vera je oslonac. Narod ima veru zato se i bori, i otpor je borba. Vera nije ekonomija. I naučnik, i umetnik, i vernik teže Bogu. Svako svojim putem. Potrebna je obnova. Potrebno je vaskrsenje lepote, znanja i vere. To dolazi, privremen je ovaj potop koji decenijama ima snagu, sad je uzvrtloženo sve, to su znaci obnove.
Tokom rada u Narodnoj biblioteci Srbije boravili ste, odlazeći po mesec i više dana, preko dve godine, na Svetoj Gori. Kakvo je to iskustvo za čoveka i za pesnika?
– To je osećanje lepote na ličnom i opštem planu, naime, naši narodni putevoditelji Rastko i Nemanja (Sv. Sava i Simeon) su pokazali kolika je vrednost saobražavanja čoveka sa čovekom, naroda sa narodom, koliko je važno prinošenje sebe na žrtvenik bogolepnom postojanju u zajednici kakva je bila Vizantija, uz poštovanje samobitnosti i rasta putem rada, znanja i umeća. Sa Svete Gore se vidi jasnije. Nije Ivo Andrić slučajno upozoravao pripovetkom „Žeđ“ da je u tunelu bez izlaza i gonič i gonjeni. Današnji goniči će isterati sami sebe iz sebe. I vrisnuće novi vidik pred svetom. A svet je pun svetova. Prepun!
U čemu vidite spasenje ovovremenog čoveka zatrpanog ogromnim brojem svakakvih informacija, oskudicom, bolestima, slabim natalitetom u Srbiji, i drugim svakovrsnim problemima?
– Šta reći kad nam profesori prava predočavaju javno da je naš Ustav i danas „šala na papiru“, zar ja da to demantujem. Samo jedna stavka dovoljno taj stav potvrđuje, naime, Ustavom je ćirilica zvanično pismo Srbije, a preovladava latinica na delu i primiče se tuđi jezik. U institucijama kakve su biblioteke vlada haos u tom pogledu. A šta da kažemo o muzejima koji tinjaju u mraku? Može li mlad čovek da oformi porodicu sa trista evra? Omladina beži kao skakavci pred poplavom i požarom. Mi i danas trajemo zahvaljujući dobrima Nemanjića, no, nismo u stanju ni da ih čuvamo, kamoli da jačamo i rastemo. Narod, ipak, sazreva kroz ove nedođije, to se vidi po mladima koji u potpuno neizvesnim okolnostima ulaze u odlučnu borbu za život, rade i rađaju. Dakle put se otvara.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo