Stari Smederevci, njihovi nadimci i uzrečice

IZ STARIH VREMENA

Priča iz prošlosti govori o tome kako su stari Smederevci sticali svoje nadimke, po kojima ih je stanovništvo znalo bolje nego po prezimenima. Osim nadimaka, ovde se pominju i uzrečice koje se i u današnjem Smederevu pokatkad čuju.

 

Kad bi se nekad pošlo Smederevom ili tačnije ulicom Knez Mihajlovom i upitao neko od prolaznika: gde stanuje Petar Radovanović odgovor bi bio sigurno odrečan. Jer, malo je ko znao da se iza toga imena “krio” stari smederevski trgovac, trgovac od “duha i krvi” čika Pera “Karamela”.

stari smederevci

Dušanova ulica u starom Smederevu, Izvor: Arhiv NBS

Njegov nadimak bio je jači od prezimena, on ga je bacio u senku još kada je kao mlad trgovac odlazio na igranke sa tašnom punom karamela. Priča, po malo neobična ali interesantna, sadrži dosta elemenata “ekonomske propagande” kako bi se njegovi nekadašnji postupci iskazivali savremenim terminom.

Posle prvog svetskog rata i odslužene vojne obaveze, čika Pera je nastavio da radi kao trgovački pomoćnik kod čuvene beogradske trgovačke firme “Riznić i kompanija”. Mlad, okretan, spreman da mušteriju dočeka i usluži, skrenuo je na sebe pažnju vlasnika radnje koji mu je svake subote poklanjao 20 dinara, uz obavezu da ih potroši obilazeći mesta gde se provodio mlad svet. Bile su to kafane koje su imale škole za igranje tzv. “tanc-šule”. S večeri, pojavio bi se tamo čika Pera u crnom odelu i obaveznom tašnom u kojoj se nalazio jedan kilogram karamela upravo kupljenih u Fabrici ratluka i bombona u Ratarskoj ulici. I tako, večeri su prolazile, muzika je svirala, igrale su se okretne igre i naš čika Pera je na rastanku mladim damama uvek davao karamele “da bi bile lepe i slatke”. Pri tome ih je pozivao da posete Robnu kuću Firme Riznić i kompanija i recitovao šta se sve tamo može dobiti sa popustom od 2%: “Molim vas lepo, dođite kod nas gde ćete moći da budete usluženi sa krembanjolom, delinom, markizetom, raznom svilom, egleskim štofovima, ženskim štofovima u svim dezenima, galanterijom, kombinezonima, spavaćicama, čarapama, miderima… itd. itd.” Subote su prolazile, priča se ponavljala, karamele su se delile znatiželjnim mladim damama. One su, privučene majstorski izgovorenim rečima Petra Radovanovića, počele da odlaze u Robnu kuću, ali su pri tome tražile da ih usluži niko drugi do – Pera “Karamela”. Tako je to trajalo skoro pet godina kada je morao da se vrati u Smederevo, ali ovoga puta ne kao Petar Radovanović, već kraće – kao Pera „Karamela”.

U Smederevu je među neobičnim nadimcima, kojih ima dosta, bio i onaj koji je stajao uz prezime baštovana Kuzmanovića – Purka ili Purkin. Tragajući za poreklom tog nadimka, došlo se do saznanja da se u Smederevo sa 11 godina doselio iz Bugarske, mesta Trnovo, Petar Kuzmanović (1849-1932). U Smederevu se oženio sa Tinom i u braku su imali sinove: Đorđa-Đoku, Nikolu, Milana, Kuzmana i ćerke: Persidu, Stevanu, Živku, Zagorku i Daru. Ta porodica se bavila baštovanlukom i među ostalim proizvodima, gajili su posebnu vrstu paprike – purkaču. Tako su baštovani po paprtici purkači poneli i nadimak koji je postao sastavni deo njihovog prezimena – i više od toga. Zanimljivo je da su Kuzmanoviću na svom imanju posle više pokušaja pronašli “živu vodu”, koja i danas postoji. Ona je služila za zalivanje njihovih bašti.

Među najstarije Smederevce ubraja se Cvetko Jovanović, koji je imao sinove Aleksandra i Životu-Žiku. Žika je bio interesantan čovek, koji je u Smederevu ostao zapažen po više stvari. Nije mu se sviđalo prezime Jovanović pa je rekao: “Hoću da se na oca Cvetka prezivam Cvetković”. I tako bi. Cvetko je bio žitarski i svinjarski trgovac, poznat i ugledan. Jednom prilikom, po sinu Žiki pošalje šlepom u Beč svinje da ih on tamo proda. U Beč su dobro stigli, tovar je dobro prodat, zažuteli su se dukati u ćemeru sina Žike. Beč je bio pun zabave, provoda, života koji je bio laganiji od onog u Smederevu. Ali, dugi brkovi koje je “poneo” iz Smedereva nisu baš išli uz društvo prijateljica iz Beča. Tako su otišli i brkovi i – dukati. U Smederevo se Žika vratio bez igde ičega. Prozvali su ga Žika Šišobrk! Inače, on je imao običaj da obilazi kafane i u svakoj da popіlje no jednu rakiju. “Neka svako zaradi od mene”, govorio je.

Janaćije Konstantinović (19. 7. 1828. u Kruševu – 20. 11. 1916. u Smederevu) ostao je zapamćen kao predsednik smederevske Opštine za čije je vreme izgrađen, 1885. godine, kej na Dunavu. To je bio uglađen čovek sa tankim brčićima, po zanimanju abadžija. Nosio je plavo odelo ukrašeno dugmetima i lepu, takođe ukrašenu kapu. On je poneo nadimak “Džandar” – ili zbog načina odevanja (pa je podsećao na žandara) ili zbog toga što je bio opasan – kao “džandar”. Taj nadimak se posle preneo i na njegove potomke.

U Smederevu postoji već davno izraz “Idi kod Gige u šupu” ili “Žali se kod Gige u šupu”. Ko je bio Giga i gde mu je bilo mesto rada, ne bi se saznalo da nije bilo jedne gotovo slučajne okolnosti.

Uz zgradu Kerope Kurdijana, smederevskog trgovca, nalazila se gotovo prilepljena mala, oniska potleušica koja je tridesetih godina 20. veka porušena. U njoj je, pre 1926. godine vodio obućarsku radnju izvesni Giga. Kad je Kurdijan kupio imanje, koje se nalazilo tačno na uglu današnjih ulica Omladinske i Vuka Karadžića – do zgrade suda – 1926. ili 1927. godine, tu je bila starija zgrada, prizemna i ona sasvim mala u kojoj je ranije stanovao Giga.

Poreklo uzrečice da se naslutiti. Ako je žalba na neku stvar bez efekta, ako je očigledno da od nje neće biti rezultata, u šali se govorilo “da se ide kod Gige”. Giga se zvao Gligorije Aranđelović i on je bio crnoput, živahan zanatlija, oniži rastom, sa brkovima i šeširom koji je bio natučen na glavu. Kad bi se našao na ulici, išao bi sa šusterskom keceljom pre I svetskog rata i posle njega. Pre tog rata imao je radnjicu u ulici Dine Mančića, a kasnije je bila pored radnje Kurdijana.

U 19. veku u Smederevu je živeo izvesni Karamata, stočarski trgovac. Otuda izraz, danas sasvim izgubljen, koji je živeo u varoši prvih decenija prošlog veka: “Vaspitan u Karamatinom oboru” ili “Izgubio se u Karamatinom oboru”. Danas te porodice nema u Smederevu, ali je izvesno da je postojala u 19. veku.

Nadimak “Fiksa” i danas postoji u Smederevu. To je oznaka za čoveka koji je crnoput. Još u pretprošlom veku jedan Smederevac je tako nazivan. To je bio Đorđe Milosavljević zvani “Fiksa” trgovac. Njegov sin Života imao je sličan nadimak – “Garča”, jer je bio crnoput. Nadimak je sa oca Živote prešao na njegove sinove Đorđa i Milorada, ali i njihove potomke.

U Smederevu je odavno poznat nadimak Dama. Njega je nosio stari Smederevac Adam Ljubisavljević, poljoprivrednik i vlasnik imanja u Ćirilovcu. I njegov unuk Adam poneo je isti nadimak. Objašnjenje je jednostavno. Neko u davnini je premetanjem prva dva slova u imenu Adam došao do reči “Dama”.

Iz knjige „Zapisi o starom Smederevu“ mr Slavka V. Domazeta

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: