HRIŠĆANSKA FILOZOFIJA
Sveti Makarije Veliki govori nam da je uzrastanje duše božanska blagodat, koja bi u jednom trenutku mogla da očisti čoveka i da ga učini savršenim. I sama blagodat počinje da osvaja duševne prostore i onda ona pušta korenje do njenih najdubljih delova dok sva duša ne bude obuhvaćena.
Dragoceni sasud duše obitava u velikoj dubini, kao što je negde rečeno: On ispituje bezdan i srce (Prem. Sir. 42, 18).
Nakon što se čovek udaljio od zapovesti i bio podvrgnut osudi gneva, greh ga je učinio svojim podanikom i sam je, kao neki bezdan gorčine, i istančan i dubok, stupio unutra i ovladao prostorima duše, sve do njenih najtananijih delova. Na taj način se i duša i greh, koji se sa njom pomešao, upodobljuju velikom drvetu, koje ima mnogo grana, a korenje mu je u dubini zemlje.
Tako se i greh, koji je ušao u dušu i ovladao njenim prostorima do najdubljih tajnih odaja, pretvorio u naviku i predubeđenje, narastajući u svakome još od detinjstva, vaspitavajući ga i poučavajući u onome što je zlo.
I zato, kada dejstvovanje božanske blagodati oseni dušu (a to se događa po meri vere svakog čoveka), i kada duša primi pomoć odozgo, blagodat je osenjuje još samo delimično. Nemoj misliti da se nekom ozarila vascela duša; unutar nje ostaje veliki prostor za porok i čoveku su potrebni veliki trud i napor, usaglašeni sa blagodaću koja dejstvuje u njemu.
Zbog toga božanska blagodat, koja bi u jednom trenutku mogla da očisti čoveka i da ga učini savršenim, počinje da posećuje dušu postepeno, kako bi ispitala čovekovu slobodnu volju i da li je on sačuvao celovitu ljubav prema Bogu, ni u čemu se ne spajajući sa nečastivim, nego se u potpunosti predajući blagodati.
Na taj način, duša, koja tokom vremena i mnogo godina stiče dobro iskustvo, ničim ne ogorčujući i ne žalosteći blagodat, nalazi pomoć u samoj ovoj postepenosti. I sama blagodat počinje da osvaja duševne prostore i, srazmerno tome koliko duša tokom mnogih godina stiče iskustvo i postaje saglasna sa blagodaću, ona (blagodat) pušta korenje do njenih najdubljih delova i pomisli dok sva duša ne bude obuhvaćena nebeskom blagodaću, koja sada već caruje u tom sasudu.
Ako neko ne sačuva veliko smirenoumlje, predaje se satani i biva obnažen od božanske blagodati koja mu je data; tada se projavljuje njegova nadmenost, jer je zapravo nag i ubog. Iz tog razloga, onaj koji se obogaćuje Božijom blagodaću treba da živi u velikom smirenoumlju i skrušenosti srca, mora sebe smatrati ubogim i onim koji ništa svoje ne poseduje.
Drugim rečima, on treba da razmišlja na sledeći način: “Ono što imam kod sebe sve je tuđe, drugi mi je to dao, i kada bude, hteo, može mi to i oduzeti.” Ko se tako smiruje pred Bogom i ljudima, moći će da sačuva blagodat koja mu je data, kao što je rečeno: Koji se ponizi, uzvisiće se (Mt. 23, 12).
Budući Božiji izabranik, neka osuđuje samoga sebe, i budući veran, neka sebe smatra nedostojnim. Takve duše će ugoditi Bogu i Hristos će ih oživeti.