PRAZNOVANJE BLAGODATI

Radost je danas izuzetak, a ne pravilo. Hrišćanska vera pruža mogućnost da se iskonska hrišćanska radost ponovo stekne u svakom čoveku. Ona to čini kroz sećanje na Vaskrsenje i uopšte kroz praznike, jer je svaki praznik primarni hrišćanski „simvol radosti“.

 

Čovek gubi sposobnost da se raduje. Sledeći put kada budete išli ulicom, pogledajte lica: koliko njih se osmehuje dubokim osmehom koji kaže „DA“ svemu? Setite se sebe na školskom raspustu. Više od svega ste želeli da uživate u životu, da zaboravite na stegu. Pokušavali ste da se opustite ali često uviđali da ne možete.

hrišćanska radost

Snažna prinuda da se „uradi nešto“ bi sprečavala bilo kakvo spontano uživanje. Na kraju raspusta, dolazili biste do zaključka da ste ga protraćili – proveli ste veći deo vremena hipnotisani ispred televizora ili u priželjkivanju nekakve zabave koju niste imali.

Naravno, sposobnost za radovanje nije potpuno izgubljena: izvesna joie de vivre, kako je Francuzi nazivaju, i dalje postoji. Na primer, kada nas dobra hrana ili dobro društvo ispune uzbuđenjem, izgleda kao da nam se radost vraća. Udisanje čudesne veličanstvenosti šume sa planinskog vrha ima slično dejstvo. Ali i pored toga, to su izolovana iskustva, koji ispunjavaju samo određene trenutke i to samo prividno, dok naša opšta sklonost ostaje. Radost je izuzetak umesto da je pravilo.

Ova istina je možda najveća tragedija hrišćanstva, jer je centralna poruka Jevanđelja da „svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze“. Osećanje čovekovog radovanja životu je duboko ukorenjeno u Starom Zavetu. Autor Postanja je napisao da je Gospod u sedmi dan pogledao sve što je stvorio, „I gle, dobro beše veoma.“ I Bog reče: „Da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar svega po zemlji…“ Kako čovek može da se ne raduje!

Čovek, međutim, nije bio zadovoljan ovom jednostavnom radošću. Tražio je da spozna dobro i zlo. A kad je to našao, otkrio je i tragičan bol koji prati ovo znanje. Nevinost vrta je zauvek bila izgubljena.

Hrišćanska vera pruža čoveku mogućnost da ponovo stekne ovu blagodatnu radost. Ona to čini kroz sećanje na Vaskrsenje i kroz praznike. „Praznik“ je primarni hrišćanski simvol radosti. Hrana je, kroz vekove, uvek značila za čoveka više od podmirivanja jednostavne fizičke potrebe – čovekova potreba za hranom uvek ukazuje, pa makar i podsvesno, na čovekovu glad za životom, za smislom, za radošću. Punoća koju hrana daje čoveku uvek ga podseća na duhovnu punoću koju toliko želi. Ako ni zbog čega drugog, zato obrok i dalje ima tako važnu ulogu u porodičnom životu. A „praznik“ je bogato, obilno, radosno uzimanje hrane.

U davna vremena praznici su se često dovodili u vezu sa dolaskom proleća. Ljudi su se radovali prvim plodovima zemaljskim, prvoj nagradi za svoj naporni rad. Uzimajući ove prve plodove praznika, slavili su svetovno obilje koje im je dao život. Hrišćanstvo se prilagodilo ovoj ideji proslavljanja praznika, ali ju je preobrazilo da istovremeno označava i proslavu duhovne hrane. Pričešće, Evharistija, u veoma važnom smislu je tačno takav praznik duhovne hrane. Liturgija, koja se usredsređuje na Evharistiju, može se samo razumeti uz pomoć ideje „praznika“.

Vaskrs je praznik nad praznicima. Slavi dolazak radosti u svet. Čovek koristi najdublje simvole radosti koje ima, Liturgiju i praznik, u znak sećanja na najradosniji trenutak u istoriji. Ali, praznik je više od uspomene na istorijski trenutak. Sećanje na radost ponovo obnavlja radost; vaskršnja radost ponovo ulazi u svet. Hristovog dara ljudima se ne samo sećamo, već se on obnavlja (u nama):

„Sada je sve ispunjeno svetlošću, nebo, zemlja i podzemlje. Sva tvar svetkuje Hristovo vaskrsenje; njime se utvrđuje…“

Koji je dakle značaj Vaskrsenja? To je vrhunac Hristove misije na zemlji. Njegovim vaskrsenjem ne samo da se svet uverio da „zaista ovaj bejaše Sin Božiji!“, već je raslabljena stega smrti, zla i nemanja radosti. Kroz Hrista čovek može prevazići sve to. „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svojega Jednorodnoga dao.“

Hrišćanski osećaj radosti je zaista mnogo više od ranije pomenute joie de vivre. Joie de vivre može biti samo površna, u smislu odlaska na fudbalske utakmice, zabava, smeha, šala… Hrišćanska radost podseća više na onaj osmeh koji kaže „DA“ svemu. Dolazi iz dubine duše, iz veoma duboke svesti da je život dobar i osmišljen. Hrišćanska radost je svesna životnog bola i tragedije ali je podjednako svesna obećanja o spasenju koje je dato čoveku i potvrđeno na Vaskrs. Ovaj duh života i radosti zrači iznutra iz osobe. Hristos govori o tome kada kaže: „Vi ste svetlost svetu… da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“. Ovo radosno ozarenje, podržano Liturgijom i praznicima (koji su po mnogo čemu isto), i omogućeno vaskrsenjem, jeste hrišćanstvo.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.