GNUSNI BRCKO I NJEGOVA BANDA

Da stvar bude gora, od svih lepih i profinjenih dečaka, najviše se u Sofiju „zaljubio“ jedan od najodvratnijih tipova u školi, Gnusni Brcko.

 

Još od trećeg razreda osnovne škole pamte ga kao razjarenog neprijatelja sve dece. Tukao je slabije od sebe, ne samo za vreme odmora, nego i za vreme časova.

gnusni brcko

Na času bi obično munjevito brzo ošinuo ili uštinuo nekog od dečaka, pa čak i devojčicu. Brzo bi uskakao na svoje sedište tako da ga učiteljica nikad nije uhvatila na delu. Udareni ili uštinuti đak bi vrisnuo, ciknuo, pa čak i opsovao. Na to bi žrtvu, učiteljica grdila i kažnjavala, zvala roditelje, žalila se direktoru. Uvek bi na Brckove nevoljne mučenike bivala izlivana sva školska sila!

Ali Brcko se pokazao kao neprijatelj i članova svoje porodice. Kad ga je mama poslala svojoj sestri u Rumu, na letovanje, on je u sezoni lubenica, kad proždere pet kila crvene slasti, dobijao noćne napade mokrenja. Umesto da ode do ve cea, on je mokrio po televizoru, tepihu, foteljama i ukrasnim vazama. U vaze je krišom lio mokraću, tako da tetka nije mogla po čitave dane da otkrije otkud dopire grozni bazd u gostinskoj sobi gde Brcko spava.

Pokušali su đački roditelji da ga tuže višim školskim vlastima, ali te više vlasti su bile zainteresovane samo za jedno: kako povećati broj časova i kako što više opteretiti decu radom. Šuškalo se po školi da jedna druga Brckova tetka, koja mrzi onu iz Rume, radi u ministarstvu, i da štiti nevaljalca, ali to se otkrilo kao kleveta.

Kad su ga prozvali Gnusni Brcko, pitali se se da li da ga prozovu Majmun ili Svinja. Ali on za nadimak nije hajao. Nadimak su mu dali kad je jednu devojčicu povalio preko stola, stiskom kriminalca joj otvorio usta i pljunuo joj u njih.

E, taj i takav nikogović zaljubio se u Sofiju. Kad za vreme odmora stoji u dvorištu sa drugaricama, Brcko bi joj prilazio s leđa i hvatao je oko pojasa. Kad Sofija krene kući, isprva bi hodala sama, ali već posle prvog ćoška, kad krene ka Cvijićevoj, nizbrdo, čula bi tabananje surovih koraka. Nije se morala okretati, znala je da je to u stopu prati Brcko.

Govorio joj je iza leđa, dahćući joj za vrat, najružnije bezobrazluke i poganštine. Onda bi, kad se ona zaplače, okretao ploču i sipao lažljive ljubavne reči. Neki put bi pokušala da ga zamoli da je ostavi na miru. Na to se nasilnik zverski cerekao.

Po školi, gde god stigne, progonitelj je za Sofiju govorio „moja devojka“!

Sofija je drhtala od pomisli: šta ako svi to prihvate i na nju padne žig da je Brckova devojka.

Ono što joj je tata govorio – da je čeka još mnogo ljubavi, sada joj se činilo nemogućim.

Biti progonjen na javi još se da podneti. Ali sudbina progonjenih je strašna zato što progonitelj upada svojoj žrtvi i u san. Noću se budila uz krik, sva u znoju. Sanjala je Brcka kako joj prilazi kao vijugava zmijurina sa iskeženim ljudskim licem.

Odnekud iz oblaka je na belom konju sletao jahač i zaustavljao ga zlatnim kopljem. Zahvalno je gledala ka konjaniku, ali bi on čim počini svoje dobro delo, nestajao u nebesima. Samo su oblaci pokrivali svod nad njom.

Kroz nekoliko meseci stvari su postale još strašnije. Brcko nije bio sam. Pojavili su se momci razbojnički razjapljenih vilica. Bili su mu to ortaci skupljeni iz najmračnijih budžaka prestonice. Oni bi dolazili svom vođi Brcku na poklonjenje. Pred kraj časova stajali su pred školskom kapijom i sačekivali devojke. Birali su lepuškaste devojke, i svakoj se nabacivali kad šaljivim, kad bezobraznim, kad prijateljskim drskostima.

Nije se odmah videlo da li je neka od Sofijinih drugarica postala cura kojem od opasnih Brckovih bandita…. Ako i jeste, to je krila od škole. Tek kad se banda odmakne ona bi se priključivala svom dilberu i hvatala ga oko pasa.

Kad se Sofija sasvim izbezumila, profesor istorije, čestiti dedica je, na jednom času rekao. „Deco, vidim da se oko naše škole skuplja banda. Ne izgledaju pristojno, i biće da su im namere nasilničke. Pokretao sam to na nastavničkom veću, ali su svi profesori poplašeni. Neće da čuju ni o kakvoj bandi. Išao sam direktoru na razgovor u četiri oka. Rekao sam mu da nam je škola pod opsadom. On je zadrhtao i rekao mi da sam ustvari senilna kukavica. Deco. Ja nisam kukavica, i ne bojim se ni bande, ni njihovog vođe koji sedi s vama u razredu. Ma da sam ustvari pomalo i kukavica, jer vidite, izabrao sam dan kada vašeg druga siledžije koji vas već godinama zlostavlja, nema na času… Recite roditeljima da vas uzmu u zaštitu!“

Već sutra, Brcko je došao u školu i počeo pretiti celom razredu: „Čuo sam da me je pred vama napadala senilna kukavica, a da me niko od vas nije branio! Za to ćete gadno iskijati!“

Sofija stegnu pesnice i reče mu: „Već smo iskijali! A naročito tvoja tetka u Rumi kojoj si popišao čitavu gostinsku sobu. Našla je koga će da uzme za gosta.“

Brcko se izbezumio. Zaurlao je i jurnuo ka Sofiji. Mlatio je ispruženim grčevitim šakama kao da će je namah zadaviti.

Sofija mu se nasmeja u lice. A samo je ona znala kakav ju je grčeviti strah pritom držao.

Svi dečaci su je gledali i sa divljenjem i sa strahom. Ona je rešila da preseče put zlikovcu. On se uvek pozivao na drugarstvo. Pretio im je da ne smeju biti hulje izdajničke i da ga ne smeju tužiti. Sofija se rešila da ga tuži.

Odlomak iz knjige „Tri knjige o Sofiji“ Raše Popova

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.