MAJSKO DRVEĆE BEOGRADA
Terazijski kestenovi od nekada,
U čijem se hladovitom lišću zaplelo toliko
Od moje prve svesne mladosti
I tolike još druge
Isto tako uzbudljive istorije
(Minule šarene povorke
U ganutljivo čudnim preživelim nošnjama) –
Sada vas nema više
I vi cvetate još samo
U sunčanoj panorami mog sećanja:
Među kitnjastim, sanjalačkim
Toskanskim i umbrijskim predelima
I zaslepljivim modrim vedutama
Jonskog i Tirenskog Mora…
Ali, gle, vaši vršnjaci,
Ogromna zelena kubeta, lisnati bregovi
Još su tu, bujaju gordo, široko, visoko,
U Dvorskoj bašti i pale
Hiljadu putno rumenih
I leptirasto belih kandelabar
U slavu novoga maja
I zasipaju mirisnim konfetama
Mermernog Jazona i Perzeja
Što na boku drevnog sarkofaga
Pobedilački pružaju u vis
Ovnujsko runo i glavu Meduze.
Opada, vene polako kestenov cvet
Ali lipe će sad tek da cvetaju:
Zaljubljeno noćno drveće
Što u svežem zvezdanom mraku
Rasipa najraskošnije
Svoj opojni medeni vonj…
Lipe Poenkareove ulice!
Vi unosite tihu sanjariju
I mirisnu blagu hladovinu lugova
U žarki živahni grad,
Vaše azurne senke titraju krilato
I mirisnu blagu hladovinu lugova
U žarki živahni grad.
Vaše azurne senke titraju krilato
Po asfaltu, po gizdavim izlozima
I belim kafanskim stolovima –
I vi mi svakog novog proleća dajete
Novog podstreka, nadahnuća
Za život i pesmu,
Za ljubav i snoviđenja…
Ali meni su ipak još draži
Jablanovi Nemanjine ulice
Jablanovi mladi, zeleni
Te sunčane nove ulice
Čije drveće i zgrade kao da rastu sa istim
Neodoljivim ritmom i poletom.
Jablanovi rastu, stasaju i blistaju i trepere
U smaragdnoj lepoti, izređani do stanice –
I pozivaju nas na put,
I otvaraju nam put
U svet, u svetlu daljinu, preko reke, brda i mora
Gde se u fatamorganama,
U dimu lokomotiva i brodova priviđaju
Siena i Verona i Azurna obala,
Pariz, Toledo, Tunis,
Antile i Havajska ostrva…
I sve što god još poželiš –
Jer sve je to samo zlatno-zeleni odbles
Naših majskih jablanova.