Tatjana Krpović: Čekanje

ČEKANJE

Ljudi ulaze, neki stoje poput stražara ispred vrata i čekaju da ih doktor prozove. Dve bake sede i pričaju. Nikome ne žure, imaju sve vreme ovoga sveta.

 

Mali gradić skriven iza planine živi svojim životom. Napolju sneg, zima ulazi u kosti, a pahulje polako viju. Magla se spustila da se jedva raznaju ljudi, put, Opština, Dom zdravlja i Crkva. Sneg prekrio ulicu. Čuje se samo škrgutanje zubima i škripanje snega.

čekanje

U Domu zdravlja gužva, ljudi stoje ispred šaltera, na stolicama starci i starice. Čuje se razgovor.

Dolaze doktori posle Konzilujuma. Ljudi ulaze, neki stoje poput stražara ispred vrata i čekaju da ih doktor prozove.

Dve bake sede i pričaju. Nikome ne žure, imaju sve vreme ovoga sveta. Jedna baka lice ima našarano borama, tamno plavu maramu sa belim cvetićima, crne oči u kojima se ocrtava bol, tuga i težak život. Druga, na licu joj se naziru bore, posedela, svetlih i veselih očiju. Sva treperi i dok priča kao da cvrkuće. Stojim pored njih i slušam.

– Eh, što ti je život…

– Za tren prođe, kao da nisi ni postojao…

– Kako mi umre čovek, od samoće, uhvatim sebe kao da pričam sama sa sobom. Naročito, uveče, kad sve namirim, uzmem slike i pričam. Šta ću, jadnica, sama.

– Ja bogami, ne! Uzmem računar, pa gledam slike mojih. Ponekad i preko računara pričam sa njima. Moram da nastavim da živim, teško je bez svoga druga. To najbolje zna moja duša.

– Gde su tvoja deca?

– Sin u Americi, inženjer za računare, a ćerka advokat u Beogradu.

– A, tvoja deca?

– Oboje u Beogradu. Prodadoše ‘nake kuće ovde i odoše za Beograd. Kažu: „Nema posla, a tamo, u Beogradu, posao možeš naći na svakom koraku, ako voliš da radiš“. Kupili kuće negde izvan Beograda, od Stanice čini mi se, ja pre u selo dođem odavde, nego oni kod kuće. Kćerka radi u nekom marketu, zet i sin na građevini. Snaja vozi, razvozi decu, sprema ručak. Svi nekud žure, a nikud ne stižu. Zvala ih baka, ali oni kažu: „Ne ometaj decu, zvaće oni kad budu imali vremena!“ I, baka čeka. Danas, juče, sutra. Niko ne zove. Dali mi ‘naki telefon, ja jadnica, kad ga ostavim u kući, sve mislim zvali su. Pritiskam svako dugme, da vidim šta će pokazati. Kad mi se isprazni baterija, ja k’o luda trčim da ga upalim u struju. Kad mislim da će da dođu, izlazim na široki put da ih dočekam. Uželela se baka! Zvali oni, „bako, dođi“, ali ne mogu ja da napustim moje ognjište. Nigde nije mi tako smirenje kao kod moje kuće! Dođu leti, srede livade, uzmu sira i mesa, pa opet u taj crni Beograd.

– Išla sam ti ja u tu Ameriku. Tamo, sestro, sve veliko i nekako ogomno! Soliteri, ulice po osam traka. Uplašila sam se kad sam tamo išla. Srećom, prija mrmlja nešto engleski, pa mi bi lakše… U avion me beše strah da uđem. To je jedan veliki autobus sa krilima. Kad sam se vratila, nije me bilo strah. Kažem sebi: „Biće, šta bude. Ako ti je onaj odozgo odredio da umrem i dušu ostavim u okenu ili u moru, neka… Tamo, sin samo doručkuje, razveze decu, snaja radi, tek uveče na večeru dođu. Jedno veče prija pravi večeru, drugi dan ja doručak. Pravimo hrane k’o za slavu. Same, po čitav dan. Prvi komšija, crnac, čini se fin čovek, ali ovi moji ni sa kim reč ne prozbore. Ne poznaju komšije, svak živi svoj život. Jedan dan, mi u šetnju, da nađemo kakvu prodavnicu. Prija pitala neku ženu: „Gde je prodavnica?, ona kaže: „Morate autom, negde 10 kilometara je prva.“ Bože! Kćerka u Beogradu, isto tako, živi… Samo radi, radi… Sve za crni dinar. Kuću joj čisti neka divna Slovakinja. Ona sprema kuću i kuva ručak. Da nje ne beše, zaboravih da govorim, mogla sam se nema i gluva od njih vratiti. Čujem se sa njima preko računara, kad imaju vremena. Sin šalje dolare za lekove. Šta će mi pare, kad mi duša nekako prazna. Kćerka i zet svrate kad idu i vraćaju se sa mora.

– Eh, proći će mi ovo malo života u čekanju.

– I meni, neću umreti od neke bolesti, nego od čekanja i samoće.

Staricama se niz lice počeše slivati suze.

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: