DVOSTRANI CILJ
Ako hoćeš da saznaš cilj Gospodnji, onda slušaj razumno. Gospod naš Isus Hristos, dakle, budući Bog po prirodi, blagoizvole da postane čovek iz čovekoljublja. Rodivši se od žene, bio je pod zakonom, po božanskom Apostolu, da bi sačuvavši zapovest kao čovek, uništio staro prokletstvo Adama.
Znajući, dakle, Gospod da ceo zakon i proroci vise dvema zapovestima zakona, tj. o “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i bližnjega kao samoga sebe” (Mt 22,37-39), njih je od početka do kraja hitao da sačuva čovekodolično.
Đavo pak, koji je iz početka prevario čoveka, kroz to je stekao moć smrti, videći da je za vreme krštenja Otac svedočio. Njemu, i da je Gospod kao čovek primio s neba srodnoga Duha Svetoga, koji Ga je i odveo u pustinju na kušanje, sav svoj bes sabrao je protiv Njega, da bi, ako je ikako moguće, učinio da i On pretpostavi materijalne stvari ovoga sveta ljubavi Božijoj. Đavo, dakle, znajući da su tri stvari najbitnije oko kojih se vrti sve čovečije, i to: hrana, novci i slava, pomoću kojih je vekovima nizvodio čoveka u bezdan propasti, sa ovo troje kušao je i Gospoda u pustinji. No budući da se Gospod pokazao iznad svega toga, zapovedio je đavolu da ide od Njega.
To je, dakle, znak ljubavi prema Bogu, koju ne mogavši privoleti Gospoda Isusa Hrista tim obećanjima da je prestupi, đavo je kasnije, kada je Gospod ušao u naselja, na sve načine pokušavao da Ga navede da prestupi zapovest o ljubavi prema bližnjemu, delajući kroz bezakone Jevreje. Toga radi, kada je Gospod učio putevima života i delom pokazivao nebesko življenje, i objavljivao vaskrsenje mrtvih, i obećavao vernim život večni i carstvo nebesko, a nevernima pretio večnim mukama, i za potvrdu onoga što je govorio pokazivao preslavne božanske znake, i prizivao mase naroda u veru, đavo je nahuškavao bezakone fariseje i književnike na različite spletke protiv Njega, da bi On, kako je đavo očekivao, ne izdržavši iskušenja, pao u mržnju prema svojim nenavidnicima, tako bi on dostigao svoj cilj, pokazavši Gospoda narušiteljem zapovesti ljubavi prema bližnjemu.
Gospod, kao Bog, znajući zamisli lukavoga, nije omrzao fariseje koji su delali pod njegovim uticajem, nego je ljubavlju prema njima, odbijao samog huškača. Njime pak opsednute fariseje, koji su mogli ne biti opsednuti, nego su se dobrovoljno podvrgli njemu kroz nemar i bezbrižnost, savetovao je, obličavao, ukorevao, oplakivao, ne prestajući činiti im dobra. Od njih ružen trpeo je, pateći podnosio je, i time pokazivao prema njima sva dela ljubavi, i podstrekače pobeđivao je čovekoljubljem prema njime posednutima. preslavnog li rata! Mesto mržnje, On ljubav pokazuje i dobrotom zbacuje oca laži. Toga radi, pretrpevši od fariseja tolika zla, bolje reći radi njih, podvizavao se čovekodolično do smrti za zapovest o ljubavi, i odnevši potpunu pobedu nad đavolom, primio je venac vaskrsenja nas radi. I tako, novi Adam, obnovio je starog Adama.
I to je ono što govori božanski Apostol: “Neka je u vama ista misao” (Fil 2, 5).
Takav je, dakle, bio cilj Gospodnji, da, s jedne strane, kao čovek bude poslušan Ocu do smrti nas radi, čuvajući zapovest ljubavi, a s druge strane, da porazi đavola postradanjem od njega kroz nahuškavane njime književnike i fariseje. I tako je, budući voljno pobeđen, pobedio onoga koji se nadao pobediti Ga, i time svet izbavio iz njegove vlasti. Na takav način Hristos je po slabosti bio raspet (2. Kor 13,4), no tom slabošću On je smrt umrtvio i satro onoga koji ima moć smrti (Jev 2,14). Na takav način je i Pavle bio slab sam po sebi i hvalio se svojim slabostima, da bi se uselila u njega sila Hristova (2.Kor 12, 9).