ELEGIJA
Kad se tuga sliva u zoru što rudi,
I dok na balkonu, sa tvog lika bleda,
Tajanstveni znak se van vremena preda,
Ono što te voli u meni se budi.
To je trenut misli kad se pale sveće.
Varoš, gde se gubi postepeno vika,
Puna je blagosti sa starinskih slika,
U tišinu mraka lagano se kreće.
Pribrani i nemi, dok se spušta veče,
Zajedno smo, prisnim sjedinjenim duhom.
Dok se nebo tamnitm zaodene ruhom
Osećamo vreme kako kraj nas teče.
Volim da osetim, na grudima vrelim,
Da mi tvoja glava danima počiva
I da tvoja kosa rasuta je skriva
K’o klonulu biljku među cvećem svelim.
To su skladni časi uspavanih voda.
Počinka na vrelu, izdisaji ruže.
I dok zlatni konci u visini kruže,
Naša srca drhte ispod nemog svoda.
Nek nam ovi časi kao spomen služe
I nek siđu na nas, kao miris sveli,
Umorni od hoda kad budemo hteli
Na stazama noći da nam pokoj pruže.
Sada bašta noći počinje da cveta.
Slivaju se boje i nestaju glasi.
Na prstenu tvome odblesak se gasi.
Sestro, da li čuješ umiranje sveta?!…
Neka na mom čelu lebdi tvoja ruka,
Blaga kao cveće, kao rosa sjajna.
Neka moja duša, gde je suze tajna.
Bude bledi ljiljan oko tvoga struka.
Saučešća veo nad nama se svio,
I val uzdisaja što nad zemljom kruži,
Kao da mi srcu opijenom pruži
Sjaj tvojih očiju žalostiv i mio.