TUMAČENJE ŽIVOG PREDANJA
Današnja Kosovska bitka je bitka za srpsku porodicu, bitka za srpsko obrazovanje i srpsku kulturu, bitka za moral, bitka za ponovno uspostavljanje visokih zajedničkih vrednosti, bitka protiv siromaštva. U toj bici ne možemo očekivati pomoć našeg silnog protivnika.
Svi manje-više znamo o čemu se radi. U ime svog naroda knez Lazar je izabrao Carstvo Božije kao carstvo za koje će se boriti. Srpski narod je preko njega i kosovskih junaka izabrao nešto za šta današnji svet nema sluha – izabrao je veru a ne večeru.
Nije se srpski narod odrekao materijalnog, nije prezreo Božju tvorevinu, ali je jasno postavio svoje prioritete. Šta je prvo i najvažnije. Iz tog izbora izašle su sve naše velike zajedničke vrednosti. Taj izbor nas je učio kako da čuvamo ovozemaljsku Srbiju.
Kosovska bitka i predanje posle nje nastalo, mit oko nje oformljen, obeležili su celokupnu srpsku istoriju.
Veliko predanje presudno je uticalo na naše najznačajnije odluke. Uvek je zahtevalo ozbiljno tumačenje. Nekad smo veliko nasleđe tumačili ispravno, nekad smo zbog lošeg tumačenja pravili greške, ali ono je do danas ostalo naš identitetski temelj.
Knez Lazar je izabrao Carstvo Božije, Carstvo Nebesko, ali nije ostao da se moli u crkvi nego je izašao na bojno polje, i položio svoj život. Nije izvršio čin samoubilački po sebe i svoj narod – niko nije mogao unapred znati kako će se bitka završiti. S verom u vaskrsenje krenuo je ka krstu i izvojevao veliku pobedu duha.
Ta pobeda je u korenu svih naših velikih pobeda ali i velikih poloma od kojih nisu svi bili u službi borbe za Carstvo Božije.
Uvek je tumačenje, odgovor naraštaja na predanje, bilo presudno. A ključ tumačenja prisvajali su i Crkva i sveti i u novije vreme ateisti i slaboverni. U slavu Božiju ili za samouništenje.
Predanje je živo ako se u svakom vremenu tumači i dograđuje.
Vidovdan je ponovo pred nama.
Kosovska bitka je ponovo pred nama.
Čućemo na Vidovdan velika zaklinjanjanja, velike reči, ali pitanje je koliko velikim rečima još uvek verujemo. A teško je prići nečem tako velikom kao Vidovdan, bez velikih reči.
Minimum poštenja i ukusa zahteva od nas da se ne junačimo preko leđa naših mučenika koji su ostali da žive pod tuđinskom vlašću na Kosovu i Metohiji.
Uostalom Kosovska bitka nije bila samo za Kosovo, i Vidovdan se ne tiče samo dela srpske teritorije, od kog naravno nikad ne možemo odustati, kao što nijedan narod ne može odustati od svoje svete zemlje.
Kako danas da tumačimo knežev poziv? Koja je to bitka pred nama? Protiv koga i za šta?
Tada pre više od šest stotina godina borili smo se protiv najveće sile koja nas je pritisla. I tako smo činili kroz celu našu istoriju.
Stradali smo u neravnopravnoj borbi, ali su alava carstva koja su nas napadala lomila na nama zube. Ne samo na nama, da se ne pogordimo, ali mi smo uvek bili nesvarljivi zalogaj silnicima.
Danas, u vreme kad granice više nisu tako jasne kao što su nekad bile, nama, narodu graničara, a Bog nam je dao zemlju između svetova, nije lako da jasno vidimo ko nas napada i šta treba da radimo.
Carstvo Božije.
Carstvo Nebesko.
Nebeska Srbija je samo deo Carstva Nebeskog i ne može biti potpuno autonomna. A Srbija nije samo nebeska nego i ovozemaljska. I to što je ovozemaljska pomaže nam da bolje uočimo napadače. I da se ne zanesemo u sukobima koje nam Bog nije dao da rešavamo.
Ko je danas naš protivnik? Ko napada Srbiju, i nebesku i ovozemaljsku?
Srbi danas više umiru nego što se rađaju. Smrt je ovde postala jača od života. Ko nas to ubija? Onaj ko napada i nebesku i zemaljsku Srbiju. A reklo bi se da je mnogo nas na strani neprepoznatog napadača. Izdaja je ušla u Kosovsko predanje u godinama posle bitke, ali ostala je u predanju kao njegov važan deo. Izdaju možemo naći u sebi i mi koji se ne osećamo kao izdajnici.
Ne rađamo decu i time izdajemo svoje (nerođene) potomke. Ko nas tu pobeđuje? Oni koji pljačkaju našu zemlju i pretvaraju nas u siromahe, uplašene da će moći da izdržavaju i sebe a kamoli još i svoju decu. Oni koji šire među Srbima kukavičluk pred životom. Oni koji dozvoljavaju širenje socijalne nepravde, a koja stvara malodušnost i ubija solidarnost i ljubav. Oni koji šire relativizam i unižavaju porodične uloge majke i oca. Oni koji izvrću velike vrednosti i nesebičnost kao jednu od najvećih i šire u narodu mišije vrednosti jadnog preživljavanja.
Ko su ti oni?
Pre dvadesetak godina između zemaljske i nebeske Srbije ušla je u podnebesje nevidljiva sila koja je vidljivim razornim delovanjem na zemaljsku Srbiju pokušala da nam prekine vezu sa Nebeskom Srbijom. I u tome je delimično i uspela. Naterala nas je da spustimo pogled tražeći svako za sebe mišije rupe u kojima ćemo se zakloniti.
Sila veća od ijedne koja nas je ikad napala.
Kao i Turci onomad u periodu neposredno posle Kosovske bitke – samo je delimično postala prisutna na našim prostorima ali je instalirala svoje vazale, a ti vazali nisu kao nekadašnji koji su pevali himne Bogu. Oni pevaju samo himne sebi i svojim gospodarima.
Narod se uvek kvario kad je imao bezbožne vlasti kao uzor pred sobom. Ali Crkva je bila ta koja je opominjala bezbožne vlasti i hrabrila narod. Kad Crkva utihne, i prihvati poslušnički mentalitet i strane vrednosti, narod ostaje prepušten samom sebi i svom beznađu. Bez zajedničke vrednosti za koju ima smisla žrtvovati se.
U opštem strahu i nesigurnosti pobeđuje egoistična potreba za pojedinačnim samoodržanjem i rezultat je udruživanje u nelojalne grupe, razne stranke i klike.
Kao i nekada dajemo najbolje od omladine u janjičare. Malo ko od njih se vraća, makar kao Mehmed Sokolović. Ostaju u dobrovoljnom ili prisilnom služenju sili koja nas je pobedila. A mi ni ne želimo ili nemamo snage da ih vratimo.
Kako da odgovorimo kneževom pozivu i pozivu svih njegovih ratnika i svih onih koji su posle njih dali svoj život za naš život?
Nema tu rezervnog odgovora – možemo samo da stanemo nasuprot sili i da se borimo.
Današnja Kosovska bitka je bitka za srpsku porodicu, bitka za srpsko obrazovanje i srpsku kulturu, bitka za moral, bitka za ponovno uspostavljanje visokih zajedničkih vrednosti, bitka protiv siromaštva.
U toj bici ne možemo očekivati pomoć našeg silnog protivnika.
A u nju se ne možemo upustiti pasivnošću i lažnim dugotrpljenjem zla i laži koje nas sve više slabi.
Moramo prvo naterati vazalne vlasti da prestanu da nas lažu, a našu crkvu da preuzme odgovornost za svoj narod.
Vređanje i omalovažavanje tu neće mnogo pomoći. Odlučna ozbiljnost i neodstupno postavljanje zahteva na svim nivoima budućeg ustaničkog samoorganizovanja izvan i iznad sektaškog stranačkog organizovanja – može. Kneževu vojsku danas izgleda mogu sastaviti samo ustanici.
Sveti Kneže Lazare i svi srpski mučenici, molite Boga za nas. Da pronađemo snagu i hrabrost, da obnovimo savest i međusobno poštovanje i ljubav i da nastavimo vašu borbu za Carstvo Božije, jer bez njega i ne postojimo.
Tekst preuzet sa FB profila đakona Nenada Ilića