Predstavljen roman „Tkači srebra“ Lele Marković: O prizrenskom kultu filigranstva

SVEČANA PROMOCIJA

U novom romanu pod nazivom „Tkači srebra“ Lela Marković je u potpunosti izrazila prizrenski kult zanata i filigranske izrade predmeta i nakita od srebra, prizrensku i svoju dušu. Knjiga je svečano predstavljena u Vaznesenjskoj crkvi u Žarkovu.

 

Književni stvaralac Lela Marković oprobala se u raznim književnim vrstama i rodovima. Objavila je više knjiga poezije i proze, a među njenim proznim delima nalaze se i romani „Kaldrmom ka jugu“ i „Srmenica“. Nedavno je predstavljen i njen novi roman „Tkači srebra“, a promocija je održana u Hramu Vaznesenja Gospodnjeg u beogradskom naselju Žarkovo.

tkači srebra

Ovaj roman Lela Marković objavila je sa suizdavačem Društvo prijatelja Manastira Sveti Arhanđeli kod Prizrena. O romanu su na promociji, pored nje, govorili prezviter Oliver Subotić, profesor Slavica Jovanović i prof. dr Golub Jašović. Program je vodila književnica Gordana Simeunović.

Prizren u devetnaestom veku

Tema romana je Prizren u devetnaestom veku, posebno poslednje decenije tog veka i vreme oslobađanja od osmanlijske vlasti. Ono što je Lela Marković obradila u ovom romanu sa istančanim smislom jeste filigranska izrada predmeta od srebra, u ovom slučaju filigranskog jedrenjaka. Tu je u potpunosti izrazila svoju prizrensku dušu i prizrenski kult zanata i filigranske izrade predmeta i nakita od srebra. I sama je naučila ovaj zanat i zagospodarila njegovim tajnama. Ali joj to kao književnom stvaraocu nije bilo dovoljno već je kroz čaroliju reči opisala te tajne u romanu „Tkači srebra“.

lela marković promocija

Lela Marković

„Bila je 1991. godina kada sam se kao prodavac, a zatim i poslovođa zlatare „Filigran“ na Čuburi, zagledala u srebrni filigranski jedrenjak koji je krasio izlog, i zapitala: Otkud jedrenjaci u Prizrenu?“, navodi Markovićeva.

Godine 1995. provela je mesec dana u fabrici za proizvodnju nakita od zlata i srebra. Sedeći sa kalfama i majstorom, naučila je da izrađuje nakit od srebra i popravlja nakit od zlata. Oduševljena pravilima ponašanja, držanjem tela, pokretima pincetom, srebrnim talasom pod vatrom brenera iz kojeg su izranjale bogato ukrašene krunice za prstenje, obogatila se susretom sa izradom filigranskog nakita ali i izradom filigranskog jedrenjaka. Lela Marković je o ovom iskustvu govorila i na promociji svog romana, kako bi upoznala prisutne o tome kako je došla na ideju da napiše ovu knjigu.

„Period koji sam obradila u ovom romanu jeste period 1885/1886. U to vreme u Prizrenu je već postojala prva srpska ženska škola (osnovana 1836. dok je u Zemunu osnovana 1840.), varoš je imala Prizrensku bogosloviju kao rasadnik znanja, 46.000 stanovnika, 1.200 dućana. Od 6.000 kuća, 4/5 je bilo srpskih. Na 4 srpske kujundžije tek je jedan bio katolik ili musliman. U Dušanovo vreme nazivani su Tkačima srebra. Srpski filigran je bio neobičan spoj vizantijskog i jermenskog nasleđa, a u doba kralja Milutina osetio se i pod uticajem prefinjenosti i lepršavosti zapadnog zlatarstva. Šta tek reći na podatak da je od jednog grama srebra moguće izvući žicu dužine preko tri kilometra? U to vreme razrušeni Sveti Arhanđeli su samo humka iskidanog i polomljenog materijala pod žbunjem divljih ruža, a Bogorodica Ljeviška Džuma džamija. To je vreme kada prizrenski esnafi samostalno privode kraju zidanje sabornog hrama Svetog Đorđa, dok stara crkva Svetog Đorđa čuva pravoslavno blago iz devastiranih crkava i manastira u okruženju“, istakla je Lela Marković.

Blagorečiva prizrenska majka

Autorka romana „Tkači srebra“ pozvala je čitaoce da, čitajući ovaj roman, zakorače prizrenskom kaldrmom i prožive život srpskog Jerusalima s kraja 19. veka, vreme uspona zlatarstva, podizanja i obnavljanja pravoslavnih crkava i srpskih škola, vreme slavnih dobrotvora koji su hodali prizrenskom kaldrmom, a svoju dužnost prema rodu i veri stavljali ispred svog ličnog interesa. Da sednu kraj kujundžije Arse i gledaju kako topi žicu, izrađuje jedrenjak, tka palubu, kormilo, zateže žice i jedra, ali i da zavire u srce kujundžije čija ljubav prema Magdaleni topi najveći grumen srebra i tka ga u najlepšu pesmu…

U romanu je književno obrađeno vreme osnivanja pevačkog društva Sveti car Uroš, sudbinu naroda i grada žive i ruski konzul Jastrebov, Petar Kostić, rektor bogoslovije, senator i etnolog, kao i veliki zadužbinar i osnivač Prizrenske bogoslovije, Sima Andrejević Igumanov.

„Srbija ti se, Stojane, ovde čuva, a ne u Beograd! To je bilo jasno Arsi pre dva veka“, napominje Lela Marković.

Obraz nema više od dva prsta, ama više vredi od dva sveta… – kaže majka Magdaleni. Stamene, krotke, blagorečive, majke su uvek staloženo prihvatale sve što ih zadesi, mudro i trpeljivo prilazile rešavanju problema. Zato što su verovale da je Bog iznad svega i da uz Božiju pomoć i ispravan život sve može da se prihvati. Zato u ovom romanu one imaju posebno mesto i ulogu.

„Neka ovaj roman bude još jedna srmena nit u prizrenskom tkanju koje su tkali moji prethodnici a tkaju ga i drugi savremenici, i neka nam bude na korist, pamćenje i znanje ko smo i odakle potičemo, kako bi znali kuda idemo. Uz Božiju pomoć“, kazala je autorka.

Govoreći na promociji o romanu “Tkači srebra“, profesor Slavica Jovanović kaže da Lela Marković traži to arhetipsko, iskonsko, spone među vekovima i u našim genima. Istorija je, pritom, samo klin o koji veša svoje romane, kako je govorio jedan francuski romansijer. A Prizren, Prizren je kao Jerusalim, njega možete voleti i o njemu pisati i da nikada u njemu niste bili. Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja, vapi naša spisateljica kao car psalmopevac. I ne dozvoljava Lela Marković da njen zavičaj ostane u tuđini i zaboravu.

Dražestan i topao prizrenski govor

„Tkači srebra“ su zapravo izmenjeno izdanje romana „Srmenica“ iz 2008. godine, dopunjeno podacima i saznanjima do kojih je autorka došla prilikom rada na objavljivanju hrestomatije o znamenitim Prizrencima (Prizrenski pomenik).

Posebnu draž junacima daje njihov specifični dijalekt i idiolekt, primećuje Slavica Jovanović, neka vrsta tehnike skaza koju koristi autorka ne bi li ih učinila autentičnijim, plastičnijim.

„Priča time postaje sočnija, pitkija, dobija lokalnu boju i tonalitet. Jezik postaje sredstvo karakterizacije likova. Naročito je zanimljiv jezik na kojem Arsa razgovara sa svojom majkom, dražestan i topao u svojoj arhaičnosti“, rekla je Jovanovićeva.

Govoreći o novom romanu Lele Marković, prof. dr Golub Jašović je, između ostalog, rekao sledeće:

„Naime, i ovo književno ostvarenje Lele Marković, kao i skoro sva njena prethodna dela napisano je na savremenom standardnom jeziku. Međutim, sama tematika romana i motivi obrađeni u knjizi prosto su isprovocirali ispitivanog stvaraoca da posegne još za nekim jezičkim slojevima“.

Glavni junaci romana Arsa kujundžija i njegov kalfa Stojan sreću se sa ljudima različitog porekla, različitih nacionalnosti i konfesionalne pripadnosti. Samim tim to su i likovi koji govore ili se služe različitim jezicima i govorima.

U takvim situacijama i dijalozima u kojima učestvuju prizrenske zanatlije iz stare čaršije i dubrovački trgovac Pavle Ivančić s jedne strane i, Sima Andrejević Igumanov s druge strane, nailazimo na čitave pasuse u kojima se trgovac Pavle Ivančić u razgovoru sa kujundžijom Arsom koristi svojim rodnim govorom i ijekavskim istočnohercegovačkim narečjem.

Promociju su umetnički obogatili nastupi Snežane Đerdan kao i hora Kola srpskih sestara iz Prizrena.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.