LJUBAVNO SLEPILO

Koliko nam se često dešava da idealizujemo voljenu osobu? Zašto to uporno radimo? Ipak, ništa ne traje večno pa nam kad-tad spadaju ružičaste naočari.

 

Kada smo zaljubljeni, naša stvarnost je iskrivljena. Zanemarujemo mane, a precenjujemo vrline osobe do koje nam je stalo.

ružičaste naočari

Prijatelji pokušavaju da nam otvore oči, ali mi kao da želimo da ih držimo zatvorene, kao da im govorimo “ne, ne budi me, želim da sanjam“. Često se i ljutimo na njih kada pokušavaju da nam ukažu na realnost. Zašto smo skloni toj idealizaciji?

Idealizacija se dešava na nesvesnom nivou. Imamo idealizovanu predstavu pa je projektujemo na neku osobu i održavamo neko vreme. Nesvesno se trudimo da je što duže održavamo. Ignorišemo signale koji se ne uklapaju u nju. Nalazimo opravdanja za loše partnerove postupke. Vidimo samo one dobre stvari. Fantaziramo i o zajedničkoj budućnosti i tako pothranjujemo svoju idealizaciju.

Ipak, ništa ne traje večno pa nam kad-tad spadaju ružičaste naočari. U jednom trenu razlike između očekivanog i stvarnog partnerovog ponašanja postaju prevelike i idealizacija prestaje. Nema više slepe zaljubljenosti. Tada ljubavni odnos zapada u krizu. Vidimo partnera onakvog kakav zaista jeste. Može da nam se dopadne, a možda i ne. Može  da dođe do razočarenja i da se zapitamo gde su nam bile oči, kako smo mogli biti toliko slepi. A možda ipak i uspemo da pređemo iz odnosa zaljubljenosti u odnos ljubavi, ukoliko prihvatimo partnera takvog kakav jeste. Ljubav je upravo prihvatanje osobe onakve kakva ona jeste a ne onakve kakva bismo želeli da bude.

Psihoterapeut Zoran Milivojević zaključuje da se zaljubljuju samo one osobe koje nisu izgradile sopstveni identitet zasnovan na stvarnosti i koje nisu sposobne da sagledaju realnost drugog. Kako psihički sazrevamo tako gubimo mogućnost zaljubljivanja. Postajemo samosvesni. Gradimo svoje pravo Ja. Saznajemo ko smo, koje su naše mane, koje vrline, koja su naša ograničenja. Spoznajemo ne samo sebe već i svet oko sebe i tako u stvari stičemo mogućnost da realno sagledamo i druge ljude.

Ne možemo na silu da skidamo ružičaste naočari. Sve dolazi u svoje vreme. Moramo da se zaljubljujemo sve dok ne uspostavimo smisao za realnost. I razočarenje je na neki način dobro. Omogućava nam da bolje sagledamo sebe i realnost. Svako iskustvo, pa i ono loše samo je dobra lekcija i korak bliže ka skidanju ružičastih naočara. Kada savladamo sve lekcije, mi sazrevamo i počinjemo stvarno da volimo.

Najvažnija lekcija koju treba da savladamo jeste da volimo i prihvatimo sebe, jer samo tako ćemo moći da volimo i druge. Ljubav prema sebi je temelj svih drugih ljubavi.

Autor: Marina Puzić

2 Responses to "Šta se dešava kad nam spadnu ružičaste naočari?"

  1. Moje Ja  13. juna 2017.

    Clanak je odlican! Konacno da procitam clanak pismene osobe!
    Zelim jos…sta je sledece?
    Da li M. Puzic pise i na drugim portalima?

  2. Marina  15. juna 2017.

    Hvala. Pisala sam ranije na iserbia.rs, a sada samo ovde. Bice nov clanak iz psihologije i o jednom filmu.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.