Imaju vlast, ali nemaju decu: Evropski državnici u brakovima bez potomstva

„SUROVI BOGOVI“

Angela Markel, Emanuel Makron i Tereza Mej spadaju u sam vrh vlasti evropski najrazvijenih zemalja, a zajedničko im je, osim visoke pozicije, da nemaju decu. O tome šta se nalazi u psihologiji ljudi koji se odriču poroda, kao jednoj od vrsta psihologije egoizma, govori ruski sveštenik Andrej Tkačov.

 

Jevreji su do razrušenja drugog Hrama imali Veliki Sinedrion ili Sangedrin. To je bio viši sudski organ, koji je rešavao najvažnija životna pitanja naroda. Sve beskonačne sitnice su rešavali mali sudovi na lokalu, po gradovima. Do višeg suda dolazila su samo pitanja rata i mira, kalendara, bogosluženja, bogohuljenja, smrtne kazne… Broj članova veća je bio neparan – 71 – kako bi se izbeglo nerešeno stanje kada treba da se donese presuda o složenom problemu. I pošto je zadatak Sinedriona bio nesvakidašnji i od životnog značaja, tako su i zahtevi za sudije bili izvanredni.

nemaju decu

Na primer, trebalo je znati sve osnovne jezike i narečja jedne oblasti, kako na saslušanjima ne bi bilo neophodno prisustvo prevodilaca. Postojao je starosni cenzus, a zahtev je bilo i zadovoljavajuće zdravstveno stanje. Nesumnjivo – dobar glas u narodu, podrobno poznavanje Pisma, čvrsto držanje Zakona i ostalo. Ispadao je zbor umnih staraca bogatih iskustvom, čija pamet nije oslabila i koje snaga još nije napustila. Starci, kojima, po ovozemaljskim merama, više niša nije potrebno, već ih isključivo interesuje pravedno suđenje, ispunjenje Zakona, narodna dobrobit i slava Božija.

Postojao je još jedan neophodan uslova, a to je da članovi Sinedriona nisu mogli biti bez poroda. Bezbračja u Izrailju nije bilo. Isključujući malobrojne slučajeve, svi muškarci su bili oženjeni. A imati dece ili ne, to nije samo stvar supružnika, već i Onoga, Koji decu daje. Biblijsko shvatanje nije moglo da stvori ništa slično savremenoj frazi «napraviti decu». Deca su se dobijala na dar, ali se nikako nisu «pravila». Evo najkoloritnijeg primera odnosa prema ovom delikatnom pitanju: «A Rahilja videvši gde ne rađa dece Jakovu, pozavide sestri svojoj, i reče Jakovu: Daj mi dece, ili ću umreti. A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: Zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda?» (Postanje 30:1-2).

Tako, čovek kome Bog nije dao dece nije mogao biti član Sinedriona. On nije kriv za to, ali ipak ne može imati tu dužnost. I evo zbog čega: ljudi bez poroda su «surovi». Čovek bez dece, koji je dostigao treće doba, koji nije bdio nad posteljom sina, nije u naručju držao svoje unuke, nije pristustvovao svadbi svoje ćerke, u principu ne može da asocira okrivljene sa svojom decom ili unucima. Oni su za njega beznadežno daleki i tuđi. Takav je smisao.

Može se, naravno, diskutovati o logici ove zabrane, ali jedino što danas u vreme slobode govora i umemo je da diskutujemo. Bolje je dublje razmisliti, poslušati ovu neobičnu misao. Čovek uvek postupa u skladu sa svojim iskustvom. Teško da ćemo u određenim situacijama odbiti da razlikujemo, na primer, ratnika od civila, iskusnog čoveka od novajlije. U tom smislu po životnom iskustvu se razlikuje čovek bez dece od čoveka sa potomstvom. Ta razlika, u većini slučajeva, nije na korist prvih.

Ako su ljudi bez poroda «surovi» čak i onda kada žele da imaju potomstvo, ali im Bog ne daje dece, šta onda reći za one, koji se dobrovoljno odriču od poroda? Čime još, osim sebičnosti, osim želje da «žive za sebe», možemo objasniti odsustvo dece, kod onih koji mogu da ih imaju. Mogu, ali neće. Nečovečnost se ne prikazuje isključivo u crnoj hronici. Gađenje od punačkih stomaka, prezir prema pelenama, dečijem plaču je takođe savremena forma varvarstva i nečovečnosti. I ako se možemo sporiti oko nečovečnosti ljudi bez poroda, nečovečnost sebičnjaka se ne može dovesti u pitanje. Kako je rekao «apostol» egoizma Sartr: «Pakao, to su drugi ljudi». Neophodnost prilagođavanja nekome, uzimanje u obzir nečijih interesa, deliti svoj komfor i lični prostor sa nekim je neizdrživo za egoistu. «Ja», «meni», «moje», «imam» – to je srž leksikona egoiste i shodno tome njegove psihologije.

Vratimo se Sinedrionu. Može li neko ko je opsednut sobom suditi drugima, rešavati njihovu sudbinu? Zar to nije smrtno opasno? Zar vam namere jevrejskih pravnika ne izgledaju savršeno pravilno? Pritom, reč «bogovi», upravo u množini, u Svetom Pismu označava «sudije», one koji presuđuju u poslovima drugih i utiču na njihove sudbine. Posle Jedinog Boga, Čija se vlast ne osporava, postoje mali «bogovi», koje mi danas piše sa malim slovom. O tome govori 82. Psalam. Navešćemo odlomak iz njega kao citat:

«Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:
Dokle ćete suditi nepravo, i bezbožnicima gledati ko je ko?
Sudite ubogome i siroti, onog koga gone i ništega pravdajte.
Izbavljajte ubogoga i ništega, iz ruke bezbožničke otimajte.»

Kao što vidimo, govori se o sudijama, kao o «bogovima» s malim slovom.

Jevreji danas nemaju Sinedrion. Ali to nije poenta. Poenta je da li smo se približili istini, da li smo dotakli njen nerv? Ako jesmo onda će blagodatne misli biti neizbežne. Pojašnjena istina uvek menja život, čak i ako to nije toliko primetno, koliko bismo mi hteli da bude.

Kao most od istorije i teorije ka realnosti primetićemo sledeće: lideri savremene Evrope nemaju poroda. Ta tema je u poslednje vreme više puta pokretana od strane raznih novinara i blogera, na moje iznenađenje i tihu radost. Ne raduje me to što oni nemaju poroda, već to što se javno mnjenje kreće u zdravom pravcu ocene realnosti. Pogledajmo – na čelu Nemačke, Francuske i Britanije se nalaze Merkelova, Makron i Mej. Sve troje su u braku i sve troje nemaju poroda. Nemaju dece ni premijeri Italije, Švedske i Holandije. Istini za volju, poslednji – Mark Rute – je neženja. Bez dece je i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, iako je oženjen. Tojest pred nama nije usamljeni slučaj, već pravilo. To je veoma vidljivo, ako napravimo poređenje sa zapadnim političarima iz bliže prošlosti. Radi se o pravilu, koje je opazila veća grupa međusobno nepovezanih analitičara i novinara.

Stvar je, razume se, i u demografiji, ali ne samo u njoj. Bit je u dubinskoj promeni pogleda na svet savremenog čoveka. I stvar je u psihologiji ljudi koji se odriču poroda, kao jednoj od vrsta psihologije egoizma, toj misaonoj rak rani savremenog čovečanstva. Suština može biti i u tome, da su izmenjenom čoveku potrebni izmenjeni lideri. Sebičnim masama su nužni odgovarajući egoistični lideri, kako bi razumeli jedni druge i delili misaone koordinate. Nisu potrebni očevi i majke, bake i deke. Potrebni su konzumeri roba i usluga, individue sa skupom prava bez obaveza, vladari bez Neba.

Misli sam da su ljudi koji se dobrovoljno odriču poroda skloni surovosti, moralnoj ravnodušnosti više od onih kojima nisu strani krst i radost roditeljstva. I dubinski mi je bliska misao da su sudije «bogovi» sa malim slovom. Sjedinjujući obe misli dobijamo formulu: sudije bez poroda, a takođe i vladari, visoki zvaničnici, su «surovi bogovi». A kako je to biti pod vlašću «surovih bogova», do detalja nam može ispričati istorija naroda i civilizacija. Čak i sintagma «vlast surovih bogova» sama o sebi govori dovoljno izražajno.

Izvor: Pravoslavie.ru

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.