Kako je nastala prva srpska opera “Na uranku” Stanislava Biničkog

ISTORIJAT PRVE OPERE U SRBA

Prva srpska opera „Na uranku“, koju je komponovao Stanislav Binički, premijerno je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu decembra 1903. godine. Libreto za ovo istorijsko ostvarenje srpske klasike napisao je Branislav Nušić, ali taj posao nije išao baš tako lako…

 

Stanislav Binički (1872-1942), ili kako su ga prijatelji i poštovaoci zvali “čika Staša”, u jednom intervjuu prisetio se načina na koji je nastalo epohalno delo srpske muzičke umetnosti – opera „Na uranku“, koja je ujedno i prva srpska opera.

na uranku

Evo kako se već u poodmakloj starosti čika Staša sećao tih vremena, u razgovoru datom listu „Radio Beograd“ iz 1936. godine.

“Bilo je to, mislim, 1899. godine, kad sam se vratio iz Minhena sa studija i počeo da tražim libreto za jednu domaću operu. Trebalo je osigurati saradnju jednog našeg pesnika, ali nikako nisam mogao da pronađem čoveka od pera koji bi se primio tog zadatka, koji je našim pesnicima izgledao veoma nepopularan. Naime, čije će se ime spominjati u javnosti – pitali su me pesnici – ako delo stekne priznanje? Razume se, odgovarali su oni sami, samo ime kompozitorovo, a pesnik biće samo “sporedna ličnost”. Teško je dakle, bilo naći pesnika koji bi se “žrtvovao” za zajedničku stvar”, prisećao se Binički.

Srpski kompozitor, koji je u istoriji muzike ostao poznatiji po nezvaničnoj himni „Marš na Drinu“, u Nušićevim “Ramazanskim večerima” našao je jedan motiv koji ga je snažno inspirisao. To je bila priča “Sali pič”, koja ga je potresla izražajnom dramatikom motiva koji je veoma tragičan.

“Izbor tog libreta možda je za mene bio sudbonosan. Mislim da bi mi u stvari više odgovarala vesela opera iz narodnog života, kao što je, na primer, Smetanina “Prodana nevesta”. Ali, sad je dockan o tome razmišljati… Obratio sam se Nušiću i molio ga da mi napiše libreto za operu. On isprva nije hteo ni da čuje za moj predlog. Konačno sam ga ipak slomio. Ali je išlo teško; reč po reč morao sam mu, takoreći, otimati ispod pera…”,  priznavao je „čika Staša“.

Devet meseci je srpski kompozitor izrađivao svoju opersku partituru. Kad je bila gotova, odneo je svoje delo upravniku Narodnog pozorišta. Međutim, delo je bilo od uprave primljeno sa izvesnim nepoverenjem i dato kompozitorima Marinkoviću i Mokranjcu “na mišljenje”. Tada mladi kompozitor Binički bio je iznenađen i neprijatno dirnut zvaničnošću ceremonije prijema njegove partiture.

“Molim Vas, zar su Marinković i Mokranjac bili stručniji od mene? Zar nisam ja prvi komponovao operu?”, pitao se Binički.

Konstatovavši sem toga da uprava Pozorišta nema naročito mnogo volje da spremi operu, mladi maestro povukao je svoju partituru i predao je sledećem upravniku Dragomiru Jankoviću, u čijoj je upravničkoj eri delo prvi put izvedeno 20. decembra 1903. godine.

Zanimljivo je što prvu podelu operskih uloga nisu nosili pevači, već glumci Narodnog pozorišta koji su imali pevačkog dara.  O tome je Binički govorio sledeće:

“U ono doba naravno još nije bilo operskih pevača u Narodnom pozorištu, ali sam među dramskim glumcima našao soliste koji su mi bili potrebni. U prvom redu ističem Dobricu Milutinovića, koji je bio kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku. Rada je pevao Raja Pavlovіć, Desanka Đorđević pevala je Stanu, a majku Anđu pevala je Luiza Stanojevićka. Hor je bio pozorišni, a orkestar vojni. Premijeru je dirigovao pozorišni kapelnik g. Dragutin Pokorni. Evo, to su glavni momenti kojih se danas sećam…”

Reakcije kritike na izvođenje prve srpske opere „Na uranku“ bile su neusaglašene.

“Kritika je bila podeljena. Bilo je priznanja, a bilo je i prigovaranja. Raspoloženje neka vam ilustruje “duhovita” dosetka jednog kritičara, koji je lansirao sledeću mudrost među publikom: “U našega Staše, čuješ malo Vagnera, malo tamburaše…” Međutim, publika je delo veoma srdačno primila. Glavne pesme postale su brzo popularne. Svirali su ih Cigani po kafanama (“Kad bi znala Dilber Stano” i “Tamo za gorom”). Prijem kod publike dokazao mi je da sam bio na dobrom putu. Upotrebio sam srpske narodne motive, koje sam individualno obradio. Iako nisam iskoristio čitave narodne melodije, misliіm da sam pogodio duh narodne pesme, zaključio je Binički u ovom razgovoru pre više od 80 godina.

Kratki sadržaj opere

Jutro je. Čuje se mujezinova molitva. Stanka dolazi na bunar i tu očekuje Rada, koga voli. On dolazi i poziva je da na njegovim grudima sluša kako njegovo srce samo za nju kuca. Eto i Radove majke Anđe, koja blagosilja mladi par. Pojavljuje se Redžep, seoski kmet, koji takođe voli Stanku, ali ona za njega ne mari. Kad Rade i njegova majka odu, Redžep ponovo pokušava da nagovori Stanku da bude njegova, što ona odbija izjavljujući da je verena sa Radom. Redžep je proklinje i preti da će ce osvetiti. Dolaze seljaci i seljanke i pevaju pesmu “Đurđevo letom prolete”. Stanka se vraća, za njom Redžep. Rešio se da iskoristi ovaj trenutak kada je narod sakupljen, da Stanki nanese bol i sramotu. Izjavljuje pred svima da je Rade dete greha i sramote, da se ne zna ko mu je otac. Rade dolazi isprva veseo, ali kad mu objasne šta je bilo, istrgne nož i poleti na Redžepa. Seljaci ga zadržavaju, ali Rade odlazi po pušku. Pojavljuje se njegova majka Anđa, koja tvrdi da Rade nije sin greha, već čiste ljubavi. Rade nanišani na Redžepa, ali se Anđa baca pred njega i pada smrtno ranjena od sinovljeve ruke. Rade dopuzi do nje, ljubi joj ruke i moli je da mu oprosti. Opet se čuje molitva i pesma mujezinova, sa kojom se opera završava.

Izvor: „Radio Beograd“, br. 27, 1936. godina

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.