OPASNA REČENICA

Kroz određivanje kažnjeničke srpske sudbine nakon 1944. godine očitava se i odnos Staljina prema Srbima, koji je samo jednom rečenicom „presudio“ srpskom narodu, smestivši ga van domašaja revolucionarne borbe i ratnih zasluga.

 

Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, vođa SSSR J.V. Staljin izrekao je jednu, nama izuzetno malo poznatu rečenicu koja može da objasni mnogo toga, od istorijskih procesa do sudbina naroda u nekadašnoj Jugoslaviji.

odnos staljina prema srbima

„Na Balkanu, Srbi su nosioci kulačkih tradicija, a Hrvati revolucionarnih“, presudio je Josif Visarionovič u osvit svetske katastrofe u kojoj je, jednom kada je počela ali i kada se završila, Srbija podnela ekstremno visoku cenu, kako u ljudskim životima tako i u posledičnom razaranju teritorije, identiteta, tradicije i kulture.

Mnoštvo od tih procesa ili „promena“ danas se objašnjavaju mitovima ili propagandom, ali, začuđujuće, malo ko u javnom „narativu“ gleda ka onom ko je rekao te reči kao i mestu gde je izgovorena ova rečenica kao ključnom za određivanje kažnjeničke srpske sudbine nakon 1944. godine.

Lično sam uveren da je ta, po srpski narod izuzetno opasna rečenica, došla zbog prethodnog odnosa dinastije Karađorđević sa svrgnutom ruskom dinastijom Romanov, odnosno, na pružanje utočišta „belim“ Rusima posle poraza u boljsevičkoj revoluciji nakon 1924. godine.

Lenjin, Trocki i konačno Staljin nisu Srbiji mogli da oproste taj čin: smatrali su da se u Beogradu kuje velika antirevolucionarna zavera protiv SSSR. General „belih“ Vrangel koji se nalazio u Srbiji od 1924. bio je najomraženija figura u Kremlju jer se verovalo da sprema vojsku za povratak (što je imalo veze sa istinom).

Kada su nedugo zatim otrovom likvidirali Vrangela, boljševicima je u odnosu sa Srbijom (Jugoslavijom) Karađorđevića ostalo još nekoliko problema, naizgled nevažnih samo onima koji ne poznaju paranoičnu prirodu sistema koji je tada vladao u SSSR: najpre problem Ruske zagranične crkve osnovane u beogradskom kraju Topčider, koja je pretendovala da ima primat „prave“ ruske crkve nasuprot „matične“ koju su u potpunosti sebi potčinili boljševici; tu su zatim bile i vrlo bliske rođačke veze srpskog dvora sa Romanovima (usled čega je u vizuri Sovjeta moglo da dođe do legtimne pretenzije na ruski presto) kao i vojne jedinice belih Rusa u sastavu jugoslovenske vojske koje su bile sačuvani zametak Ruske carske armije. Paralelna carska „mala Rusija“ koja je kao nekakvo sačuvano ostrvo nastavila da živi u Srbiji, sada pod srpskim kraljem umesto pod carem Nikolajem, bila je čist dokaz da revolucija nije do kraja sprovedena.

Osim toga, Karađorđevići, kralj Aleksandar i kasnije knez Pavle, su osim svog fanatičnog antikomunizma, gotovo vodećeg u tadašnjoj Evropi, uporno odbijali da priznaju SSSR, i u tome su bili jedini od svih tadasnjih evropskih zemalja.

Toliko mešanje u ruski građanski rat i revoluciju nije moglo da prodje bez Staljinove odmazde, a o čemu upečatljivo govori pomenuta rečenica.

Uveren sam da je tolika količina antagonizma izmedju „crvene“ Moskve i „belog“ Beograda tog doba donela sve političke akcije Staljina prema Srbiji, najpre od čišćenja KPJ od srpskih kadrova, agresivne politike Kominterne protiv „velikosrpske hegemonije“, sve do ključne konferencije u Teheranu tokom rata 1943. godine, gde je pitanje Jugoslavije bilo tačka broj jedan, i Staljinovog pritiska na SAD da se odbace monarhisti i podrzi pokret koji predvodi Tito, čak po cenu da se zbog toga ne samo odbace grčki komunisti i njihov jak oružani pokret već i da Jugoslavija ni ne uđe u posleratni sovjetski blok i da SSSR nema baze na Jadranu u jugoslovenskim lukama, kao i svih odluka vrha jugoslovenskih komunista posle 1944. godine u kojima je nad Srbijom sprovedena neočekivana odmazda.

Tekst preuzet sa FB profila Baneta Gajića

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.