IMPOZANTNI VOJNIK

Veličanstveni ruski vojskovođa Petar Nikolajevič Vrangel, poznatiji pod nadimkom „Crni baron“, dokaz je da slavno vojno ime biva zaboravljeno onda kada istoriju „pišu pobednici“. Nekada čuveni general i inženjer za života je bio vezan za Srbiju, provodeći nekoliko godina u Sremskim Karlovcima, a po svojoj izričitoj želji sahranjen je u beogradskom parku Tašmajdan.

 

Petar Nikolajevič Vrangel rođen je 1878. godine u ruskoj plemićkoj porodici barona, viteza tevtonskog monaškog reda. Završio je visoke civilne i vojne škole i učestvovao u Rusko-japanskom ratu. U Prvi svetski rat ušao je kao kapetan, a izašao kao general. Odlikovan je bio sa nekoliko najviših ruskih ordena.

petar nikolajevič vrangel

Boljševici ga hapse 1917. ali on im beži i dolazi na Krim. Pridružuje se antiboljševičkoj Dobrovoljačkoj armiji na Kavkazu, gde preuzima komandu nad jednom divizijom, koja kasnije prerasta u korpus i na kraju postaje Kavkaska dobrovoljačka armija, poznatija kao Bela armija. Najčešće je nosio crnu kozačku uniformu pa su ga zato zvali „Crni baron“. Postigao je velike uspehe boreći se protiv Crvene armije, ali je ipak izgubio rat.

U novembru 1920. godine organizuje evakuaciju 150.000 ljudi sa Krima. Bili su to vojnici, ranjenici, invalidi, civilna lica, uglavnom inteligencija, udovice, siročad… Srbija je tada bila najgostoljubivija od bilo koje zemlje Evrope pruživši utočište i podršku za 50.000 ruskih izbeglica među kojima je bio i Nikolaj Antonovič Mitkijevič-Žoltok, čukundeda sadašnjeg potpredsednika Vlade Ruske Federacije Dmitrija Olegoviča Rogozina.

Kada je sve njih ispratio, Crni baron, poslednji u koloni od 150 brodova, napustio je Rusiju.

Na svom brodu ”Lukol” živeo je usidren u Istanbulu sve dok na njega nije naleteo i potopio ga italijanski parobrod Adria. Igrom slučaja, junak ove priče je taj atentat preživeo, jer se baš u tom trenutku nalazio na kopnu.

Napušta Istanbul i preko Tunisa i Kotora dolazi u Beograd. Posle kraćeg zadržavanja u prestonici Srbije, sredinom marta 1922. prelazi u Sremske Karlovce gde živi narednih nekoliko godina, u početku u tamošnjoj bolnici. U Karlovce iz Drezdena stižu njegovi roditelji, a iz Pariza supruga sa decom (sin Aleksej rodio mu se kasnije u Beogradu).

bela armija crnog barona
Crni baron i pripadnici Bele armije

U skromnom ruskom oficirskom domu u Beogradu, na Cvetnom Trgu, često je boravio i plenio svojom vitkom, impozantnom vojničkom figurom dok je u Sremskim Karlovcima redovno vršio smotru svojih ljudi i sa njima izvodio vežbe. Do poslednjeg trenutka svog života on je bio centar oko koga se okupljala rasuta ruska vojna i civilna snaga. Njegov otac, baron Nikolaj Jegorovič, sahranjen je na karlovačkom groblju.

Godine 1927, napušta Karlovce i seli se u Belgiju gde naredne godine iznenada, pod sumnjivim okolnostima, umire. Prvobitno je bio sahranjen u Briselu ali po želji koju je ostavio u testamentu, prenet je u Srbiju i ponovo sahranjen u Beogradu u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu.

Pre nekoliko godina podignut mu je spomenik u Sremskim Karlovcima koji je finasirao ruski milijarder, bivši pripadnik KGB-a, Aleksandar Lebedev.

Što se tiče pomenute evakuacije sa Krima, treba pomenuti da su u jednom brodu bile ukrcane zlatne rezerve sevastopoljske i odeske Narodne banke. Pored zlata, na tom brodu je bila i velika količina zlatnih predmeta i nakita. Kada je nepregledna kolona tih brodova ušla u rumunsko-bugarske vode, nedaleko od Varne, jedan brod ”Petar Veliki” je eksplodirao i potonuo. Prema svedočenju nekih preživelih članova posade, do katastrofe je došlo usled eksplozije jedne podvodne mine, dok drugi tvrde da je eksplozija nastala na samom brodu i ”da su je izazvali izvesni putnici koji su želeli da iskoriste opštu zabunu i da najskupocenije predmete ukradu”.

Sedamnaest godina nakon potonuća ”Petra Velikog”, tačnije septembra 1937. godine, tadašnja sovjetska vlada traži od Bukurešta odobrenje da pristupi vađenju broda iz morskih dubina. Dozvolu dobijaju i odmah upućuju specijalne brodove sa preko 70 inženjera, stručnjaka i velikog broja radnika. Posebne patrole čuvaju mesto nesreće dok ekipa tragača radi na vađenju potonulog broda…

Zaključak u tekstu jednog novinara bugarskog lista od 18. 09. 1937. godine je bio sledeći: ”Pitanje je, međutim, da li se rusko zlato još uvek nalazi u potonulom brodu”.

Očigledno je da taj novinar, sredinom avgusta 1922. godine, nije bio u Kotoru… Naime, tada se u Kotoru dešavalo nešto vrlo intereantno i neobično. Specijalna ekipa Rusa i Engleza ceo dan je utovarala na engleski brod ”Polo” više od 40 tona zlata koje je bilo spakovano u sanducima i pod posebnim režimom čuvano u kotorskom vojnom skladištu Benovu.

Mesne vlasti Kotora su tada pokušale da spreče izvoz tog blaga ali su Englezi odmah poslali u Beograd tada najbrži automobil i hitno u Kotor doveli specijalnog izaslanika Ministarstva finansija. On je sa sobom doneo naredbu – dozvolu za izvoz pomenutog tovara jer se to zlato nalazilo u tranzitu i to od strane Vrangelovaca, pripadnika vojnih jedinica Vrangelove Bele armije. Još iste večeri, brod ”Polo” sa 40 tona blaga isplovio je iz Kotora.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.