CEZAR ILI FARAON?

Dva su pitanja bila razlog zabrinutosti i donekle čak delila istinsko-pravoslavne hrišćane u sovjetskom dobu. Prvo: da li je Moskovska patrijaršija mitropolita (kasnije patrijarha) Sergija (Stragorodskog) zabludela, ali ipak istinita i blagodatna Majka ili je – lažna, potpuno otpadnička maćeha? Drugo: da li je sovjetska vlast od Boga ili ne?

 

Ovo je prevod zanimljivog teološko-istorijski teksta koji je napisao dr Vladimir Mos.

ruska katakombna crkva
Patrijarh Sergije Stragorodski (levo) i autor teksta Vladimir Mos (desno)
Dva pitanja (iz našeg podnaslova) su međusobno povezana. Ako sovjetska vlast nije od Boga, onda je od đavola, i one institucije (posebno Moskovska patrijaršija), koje su svoju sudbinu povezale sa njom, stupivši sa njom u pseudo-simfoniju, otpavši od Boga i pali u ruke đavola. Ali, ako je sovjetska vlast od Boga, onda Moskovska patrijaršija, ako je i otpala od Boga, ona nije otpala zbog saveza sa bogobornom vlašću, već iz nekih drugih razloga.

U tom slučaju, protivnici Moskovske patrijaršije uzrok pada pripisuju drugim faktorima: na primer, jeres ili raskol, ili kršenje sabornosti Crkve, ili uzurpaciju crkvene vlasti od prvojerarha.

Lideri prve generacije Ruske Katakombne Crkve optužuju Moskovsku patrijaršiju za sva ova kršenja. Ali tokom vremena, pažnja katakombnih arhijereja fokusirana isključivo na neprihvatljivost anti-hrišćanske unije Moskovske patrijaršije sa bogobornom vlašću i taj su savez nazvali „Sergijanizam“. Optuživanje Moskovske patrijaršije za sergijanizam zahteva precizan odgovor na osnovno pitanje: da li je sovjetska vlast od Boga?

* * *

Do 1917. godine ruski revolucionari izjavljivali: „Carska vlast nije od Boga, jer Bog ne postoji“. Crkva je na to samouvereno odgovarala: „Bog postoji i svaka vlast je od Boga“ (Rimljanima 12,1). Ali posle 1917. godine, Crkva biva suočena sa dilemom: Da! Bog postoji i svaka je vlast od Boga, kako kaže Apostol, ali kako se sada odnositi prema novoj vlasti koja negira postojanje Boga i svrgla sa vlasti datim od Boga Pravoslavnog Cara? Može li ova nova vlast biti od Boga?

Crkveno predanje odgovara otprilike ovako: svaka je vlast od Boga u smislu, da je Bog stvorio princip hijerarhijskog odnosa, princip subordinacije, tj. pokoravanje nižeg ranga višem. Ovaj princip važi svuda u svetu: i u prirodi – među biljkama i životinjama, i u ljudskom društvu. U tom smislu carevi zauzimaju vrh zemaljske hijerarhije, jer su postavljeni od Boga i zato smo dužni da ih poštujemo. Štaviše, nad svim zemaljskim carevima, postoji Nebeski Car i ako zemaljski car krši zakone Nebeskog Cara, onda ga ne moramo više slušati (i pokoravati mu se). Osim toga, ne smemo mu se pokoravati iz razloga naše vernosti Nebeskom Caru.

Dalje, pravo na vlast nema svaka osoba u pravom smislu te reči. Postoji vlast i postoji anti-vlast. Postoje carevi, postoje i tirani. Postoji Hristos i antihrist, čija je vlast, prema Svetom pismu, od đavola (Otkrivenje 13, 2). Anti-vlast od Boga može biti samo u smislu da je od Boga dopuštena zbog naših grehova?

Sveti Oci razlikovali pravu monarhiju i tiraniju. Tako Sveti. Vasilije Veliki piše: „Tiranin se od cara razlikuje time, da tiranin teži na svaki mogući način za sopstvenu korist, dok car ulaže korist u upravljanje.

Hrišćanin treba da se monarhijskoj vlasti pokorava, ako njeni zakoni nisu u suprotnosti sa Božijim zakonom. Ali poslušnost tiraniji nikako nije moguća, jer ta vlast nije od Boga. Prepodobni Isidor Pelusiot piše: „Ako slučajno na vlast dođe nekakav zlikovac, onda ne tvrdim da je od Boga, ali kažem, da mu je ovo lukavstvo dopušteno, kao Faraonu i u tom slučaju snosi krajnju kaznu, ili ucelomudreti one, kojima je potrebna okrutnost, kao što je car vavilonski ucelomudrio Jevreje“.

Sveti Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov nisu priznavali vlast Julijana Odstupnika i molili za njegovu smrt. I njihova je molitva bila uslišena… Sveti oci osmog veka anatemisali ikonoklastičke (ikonoboračke) careve Lava i Konstantina, i nazvali ih „ne carevima, već tiranima“.

U Rusiji, takođe, niko nije osporavao razliku između zakonske od Boga vlasti i tiranije – ne od Boga. Tako prepodobni Josif Volocki piše: „zločestom caru nije stalo do svojih podanika, on o njima ne brine i to nije car, nego je krvnik i mučitelj“ (Prosvetitelj, Reč 16). A vlast kao „proizvod pobunjeničke gužve“, kako je govorio Ivan Grozni, nije priznavala stvarnu vlast. Kada su Britanci ubili njihovog kralja 1649. god., i proglasila svoju državu za republiku, Moskovska Rus je odmah prekinula sve odnose sa Engleskom, uključujući i trgovinu. I to je trajalo sve dok Petar Veliki nije otišao u London 1698. god. Takođe, 1806. god., Ruska Crkva anatemisala Napoleona, a Nikolaj Prvi nikad nije priznao Francusku Republiku…

U svetlu ovih odluka ruskih vladara i Ruske Crkve, da li je bilo neophodno anatemisati boljševike, najgore neprijatelje Crkve u svoj Njenoj istoriji i negirati legitimitet njihove vlasti? Štaviše, Pomesni Sabor Ruske Crkve, na čelu sa Njegovom Svetosti Patriarhom Tihonom, ipak januara 1918. godine anatemišu boljševike i pozvaju pravoslavne vernike da u ni u kojem slučaju ne poštuju, niti se pokoravaju ovim „izgnanicima ljudskog roda“.

Reklo bi se, da je kraj rasprave o legitimnosti nove vlasti – sovjetska vlast nije od Boga. Nažalost, delovanje Crkve u nastavku Sabora i u narednim godinama ispostavilo se da je krajnje nedosledno. Koliko ja znam, samo je bukvalno jedan arhijerej ispunio Patrijarhovu Uredbu o nepriznavanju sovjetske vlasti – episkop Nikolaj Aktarski. On je 1918. godine otišao u zatvor i tamo ostao sve do svoje mučeničke smrti 1939. godine. Svi ostali jerarsi nekako su tražili modus vivendi sa anti-vlastima, pokušavali da budu građani Sovjetskog Saveza, iako u ograničenoj meri, tj. u relativnom smislu.

Doslednost i jasnoću o ovom pitanju, po Božjem Promislu, doprinosi sled događaja: strašan i nemilosrdan progon Crkve, hiljade porušenih crkava i ubistvo miliona pravoslavnih. Posebno važno za razjašnjenje u pogledu zakonitosti boljševičke vlasti bio je obnovljenski pokret. Ponašanje obnovljenaca pokazalo se istinski Pravoslavnim, u smislu da, biti veran komunističkoj državi, a ostati i dalje veran Hristu – je nemoguće. Oni koji su pokušali da spoje ove dvea „nespojive“ stvari, postali izdajnici i jude. Logika događaja, logika komunističke ideologije – „Ko nije sa nama taj je protiv nas“ – primoravala je najbolje predstavnike u crkvenoj jerarhiji da prihvate gorku istinu: ne može biti kompromis između Hrista i Velijara, ne možete služiti Bogu i Mamonu.

Prema tome, jedini mogući iskreni stav Crkve prema bogobornoj vlasti je borba, ako ne fizička, onda duhovna. Možda su boljševici u pravu, kada takvu borbu nazvali „kontra-revolucija“? U duhovnom smislu, da, ta borba je usmerena protiv revolucije, ali fizički otpor vlastima Crkva ne pruža i ne želi da izvrši fizički pritisak na vlast.

Solovecki episkopi 1926. godine, u svojoj Poslanici čine još jedan pokušaj da se utvrdi mogućnost kombinovanja hrišćanskog načina života sa Sovjetskim. Pošli su od pretpostavke da – kao i u svakoj normalnoj državi – u SSSR-u, može se povući linija između sfere religije i politike. Međutim, boljševici nisu priznavali bilo kakve granice, za njih je sve bilo politika, tako da je bilo nemoguće da postoji privatni verski život u totalitarnoj državi. Pretpostavka da je sovjetska država normalna, pokazala se lažna. To je bila potpuno nova, apsolutno nenormalna, apokaliptična država – kolektivni antihrist…

* * *

Deklaracija Mitropolita Sergija iz 1927. godine, otklanja poslednje iluzije. Sergije dobro razumeo i otvoreno rekao golu istinu: saradnja Crkve sa boljševičkom državom je nužna znači svrha je jedinstvo i jedinstvo osećanja: „vaši uspesi – naši uspesi, vaše radosti – naše radosti“. Začudo, Sergije učinio veliku uslugu Crkvi. Pravi hrišćani osetili da Sergijeva kombinacija ne može biti spojiva, da, naravno, njihovi ciljevi, tuge i radosti ne mogu da odgovaraju ciljevima, tugama i radostima bezbožne države – oni su suprotnosti. Istinski pravoslavni vernici odbacuju Deklaraciju i odlaze u katakombe, to jest, u život pun svih vrsta muka, odvojeni od države i oslanjajući se samo na Božiju Promisao.

Položaj katakombnika u odnosu na sovjetski režim će pomoći da se razjasne izjave dvojice lidera Katakombne Crkve 1930-tih godina, sveštenomučenika Dimitrija (Ljubimova) Gdovskogo i Marka (Novoselova).

Prema svedočenju Lidije Sikorske, sveštenomučenik Dimitrije «nije samo govori o nelojalnosti, nego je na jedno pitanje otvoreno odgovorio: „Smatramo da Crkva ne može da bude lojalna vlasti koja Je proganja, po mom mišljenju sovjetska vlast upravo proganja Crkvu“». A 3. marta 1931. godine na jedno pitanje još otvorenije kaže: «Mi verujemo da sovjetska vlast, u vezi verskih pitanja, nama ne predstavlja državnu vlast – onu, kojoj se moramo pokoravati. Da bi mi mogli prihvatiti jednu vlast ona mora biti onakva kakva se pominje u jednom od naših dokumenata, naime, u zapisniku razgovora sa mitropolitom Sergijem: „Organom vlasti zove se jerarhija, kada nije samo neko podređen meni, već i sam ja sam podređen višoj instanci, to jest, sve to vodi do Boga kao izvoru svih vlasti. „Drugim rečima, takva vlast je Božji pomazanik, monarh. Priznajem, da naše priznanje sovjetske vlasti, antihristove vlasti u cilju uticanja na vernike koji su orijentisani prema nama, nemogućnost učešća u nekim njihovim poduhvatima“».

I zaista, nakon ovog principa, mnogi katakombni hrišćani – sve do raspada SSSR – nisu učestvovali na izborima, nisu bili zapošljeni u sovjetskim institucijama, nisu slali svoju decu u sovjetske škole, nisu uzimali pasoše, niti plaćali porez, nisu služili u Crvenoj armiji kako ne bi ostali „branitelji Oktobarskih tekovina“… Naravno, ovi ljudi su bili primeri hrišćanskog herojstva – mučenika, ispovednika i nisu svi katakombnici dostigli takve visine žrtvovanja radi Hrista. Ali ideal je od svih prihvaćen, čak i od onih koji nisu mogli dostići ovaj stepen (žrtvovanja), od slabije braće.

Jasnije o ovoj temi ispričao je drugi organizator katakombne crkve, sveštenomučenik Marko (Novoselov): „… Ja sam opet neprijatelj sovjetske vlasti zbog svojih verskih uverenja, budući da je sovjetska vlast bezbožna, pa čak bogoborna i ateistička, verujem da kao hrišćanin ni na koji način ne mogu raditi na jačanju te i takve vlasti… Za nju se možemo samo moliti određenim svakodnevnim molitvama koje nam je Crkva propisala da činimo u takvim okolnostima… Ali svrha ove formule – nije poziv na aktivno delovanje vernika, već ih samo poziva na molitvu za svrgavanje vlasti koja je odstupila od vere i Boga… Sveštenstvo nije pod represijom zbog političke kontra-revolucionarne aktivnosti, već zato što su nosioci nezgodne ideologije… Jedini način za Crkvu u ovim uslovima – pasivni otpor, mučeništvo, ali ni na koji način ne pružati aktivnog otpora sovjetskom režimu…“.

Lideri Katakombne Crkve ponekad se izražavali tako, kao da tobože priznaju sovjetski režim, kao od Boga datog. Ali, ako se dublje začeprka u tu misao, shvatićemo da se ovde misli na vlast koju je Bog poslao kao (Njegovu) kaznu. Na primer, sveštenomučenik Agapit iz Kijevo-Pečerske Lavre tokom ispitivanja rekao: „Na sovjetsku vlast gledam kao na Božje dopuštenje, iako je smatram kao vlašću od Boga, kao bič Božji kojim kažnjava narode radi njihovih grehova“.

Prema tome, u razumevanju Ruske Katakombne Crkve, sovjetska vlast dolazi od Boga u smislu da je Božija kazna, bič Božji, nakazanje Božje. Međutim, ovu kaznu ne čini Bog, nego zli anđeli, kao u vreme egipatskog kažnjavanja. Zli anđeli ne mogu se smatrati Božiji Anđeli, već stvari treba nazvati pravim imenom, mora se priznati da su zli anđeli – vlast od đavola. Kao što je jedan katakombni pisac napisao 1977. god., „ne treba nam manevrisanje: mi nemamo ništa da čuvamo osim Boga. Jer (ime, titula) ćesarevo (ako ga zaista priznajemo za cezara, a ne za faraona) uvek povezano sa odumiranjem duha“, (Russkaâ Myslʹ, № 3134, 17 marta 1977 god.).

Izvor: Portal-credo.ru

Sa ruskog posrbio Slaviša Lekić, sveštenik

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.