„Zatvorenička dilema“ i promena Ustava Srbije oko priznanja Kosova

UCENA MOĆNIKA

Situacija pod nazivom „zatvorenička dilema“ dešava se kad je jedna zemlja izložena strašnom međunarodnom pritisku kako bi dala pečat legitimnosti na nezakonito otimanje jednog dela njene teritorije. Jedino je unutar slabih i malih sistema moguć takav haos u kojem će se igrači uzajamno saplitati na štetu svog sistema, kako bi se sami okoristili.

 

„Zatvorenička dilema“ predstavlja situaciju u kojoj su dva prestupnika uhvaćena u manjem prekršaju, ali bez dovoljno dokaza koji bi ih inkriminisali za teže delo, za koje su takođe osumnjičeni i to osnovano. Oni mogu biti osuđeni samo za delo koje je okarakterisano kao lakše, jer je ono dokazivo, dok se za teže delo mora dobiti njihovo priznanje, kako bi bili osuđeni.

zatvorenička dilema

Policija ih odvaja, a zatim ih ucenjuje, pred svakim od njih tvrdeći da mu je bolje da sve prizna, jer je njegov odvojeni drug, navodno, već priznao ono teže delo i svedočio protiv njega.

Ovo su dileme pred kojima su se našla dva pritvorena čoveka:

1. Ako priznaš samo ti i svedočiš protiv svog druga, dobićeš kaznu od jedne godine, a on će dobiti kaznu od deset.
2. Ako tvoj drug prizna zajedno sa tobom, obojica ćete dobiti kaznu od tri godine.
3. Ako ti ne priznaš, a tvoj drug prizna i izda te, dobićeš kaznu od deset godina, a on će dobiti samo jednu godinu zatvora.
4. Ukoliko niko ne prizna, obojica ćete se izvući sa kaznom od dve godine.

Sasvim je jasno da je za celinu najbolje da se ne prizna teže delo i da svi ukupno ostanu samo četiri godine u zatvoru! Međutim, u ovoj situaciji, zatvorenik nastoji da maksimizuje svoju dobit i ostane u zatvoru što kraće: on ne želi da izda druga, ali mu je privlačna ideja o smanjenju kazne, a istovremeno se plaši izdaje sa druge strane. Zato se ipak opredeljuje za priznanje, jer sluti da će se tako postaviti i druga strana.

Kada bi obojica imali čvrstu veru i prethodni dogovor, to jest čvrst moral, prošli bi sa rešenjem koje je za najbolje za sve. Ovako, izloženi pretnji od strane policije i suda, kolebaju se i opredeljuju za izdaju druga (ovo se u svetu legalnosti naziva „priznanje“, a ne „izdaja“!), jer se pretnja kazne tako umanjuje, mada se ne postiže najveći efekat za obojicu. Pošto je ovakvo postupanje logično i racionalno, jer se umanjuje velika opasnost (kazna od deset godina!) i igra se na kartu najlakše kazne od samo jedne godine i pošto obojica ovako čine, dolazi se do ekvilibrijuma: srednjeg rešenja, najjednostavnijeg za sve, kazne od tri godine! Ovaj ekvilibrijum naziva se „Nešov ekvilibrijum“ prema Džonu Nešu, dobitniku Nobelove nagrade za ekonomiju, o kome je napravljen i film, „Beautiful Mind“, sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi.

Mora se reći: iako je koncept izdaje relativan u kontekstu kriminalaca, on nosi daleko veću, gotovo mitsku snagu u običnom narodu i na njega se gleda sa posebnom indignacijom. Ako se i ne može reći da je ovaj čin bio posebno štetan za društvo, a samo delimično je bio štetan za kriminalce iz našeg primera, svakako se mora reći da je „priznanje“, odnosno „izdaja“ bilo destruktivno za njihovu zajednicu. Nakon izdaje, sledi raspad kohezije u onoj celini koja joj je bila izložena i koja se zasnivala na vrednostima zajedničkog poduhvata, a koje vrednosti su bile predmet same izdaje prilikom zatvoreničkog svedočenja. Dakle, sledi raspad njihove zajednice, bilo da je ona počivala na ljubavi, ili na interesu.

Kada je jedna zemlja izložena strašnom međunarodnom pritisku, kako bi dala pečat legitimnosti na nezakonito otimanje jednog dela njene teritorije (u ovom razmatranju Srbija i Kosovo), političke partije te zemlje dovedene su u zatvoreničku dilemu! Ako neko ne pristane na uslove ucene i obećanja koji dolaze od strane moćnih zemalja (u ovom razmatranju: Amerika i Evropska Unija), njegov politički konkurent će biti suočen sa istim uslovima i možda će biti sklon izdaji, kako bi u očima moćnog sveta postigao priznanje i stekao ličnu korist i lokalnu političku prednost u odnosu na svog konkurenta.

Ovo je moguće izbeći jedino ukoliko svi akteri imaju čvrst zajednički moral koji se inače u modernom svetu naziva „politička platforma“, „nacionalna platforma“, „nacionalni interes“. To nije ništa posebno, to je svugde u svetu uobičajena stvar. Ona se, nažalost, dovodi u pitanje u Srbiji, ali se inače ne dovodi u pitanje u zemljama koje imaju bolju istorijsku i političku sreću.

Iako Srbima ponekad ova pojava deluje beznačajno, ona u očima Zapadnog sveta ima ogroman značaj! Ekstremnu energiju nosioci moći u savremenom Zapadnom svetu troše kako njihov stav ne bi bio podriven i ugrožen. Pokušajte da pregovarate sa Luksemburgom odvojeno od Velike Britanije po pitanju Kosova, pa će vam ubrzo biti jasno da postoje nadnacionalni politički sporazumi ovih zemalja (koji se odnose na Evropsku Uniju i NATO pakt) koji njih održavaju u čvrstom bloku prema zemljama trećeg sveta, baš kao što kod njih postoje i politički komesari, živi ljudi od krvi i mesa koji neumorno zastupaju te interese.

Jedino je unutar slabih i malih sistema moguć takav haos u kojem će se igrači uzajamno saplitati na štetu svoga sistema, na štetu svoje celine, kako bi se sami okoristili. Prirodno je, međutim, da njih to ne može lišiti lične i političke odgovornosti u takvom postupanju.

Jer, kada se okonča proces „priznanja“ u kontekstu „zatvoreničke dileme“, neminovno dolazi do raspada zajednice koja počiva na određenim vrednostima i koju te vrednosti povezuju, pa su i posledice mnogo veće nego što bi bila samo povređena osećanja ljubitelja mita i ljubitelja istorije.

Tekst preuzet sa FB profila Mihajla Jojića

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.