„Crvena linija“ naprednjačkog patriotizma prema Kosovu

DOŠAO JE I TAJ ČAS…

Takozvana patriotska „crvena linija“ u odnosu Srbije prema svojoj južnoj pokrajini pređena je otvorenim pozivom srpskog predsednika da se otvori „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Bilo je jasno da će do toga doći kada su nas „konstruktivni patrioti“ bliski režimu počeli ubeđivati da je sporazum Srbije i Kosova geopolitička nužnost.

 

„Od početka su mnogi slutili, a mi, koji ovih dana pišemo na FSK, to smo odavno shvatili, mnogo pre poziva na „unutrašnji dijalog“, mnogo pre Briselskog sporazuma, čak i pre nego što su „izdajničke žute“ na vlasti zamenile „napredne patriote“ – doći će i taj trenutak“, piše sociolog Slobodan Antonić na portalu Fonda strateške kulture (FSK) u tekstu pod naslovom „Došao je i taj čas“, koji prenosimo u celini.

crvena linija

Doći će dan kada će samozvani „srpski De Gol“ objaviti da „Alžir nije Francuska“ i da „Srbija treba da prihvati realnost“. A formalan uvod u taj istorijsko-atlantistički touche sasvim je prozaičan – došao je na mesto predsednika.

Još u januaru ove godine Vreme je pisalo da Brisel podržava prelazak Vučića s premijerske na predsedničku funkciju prvenstveno zato da bi taj ljubimac briselsko-berlinske administracije mogao da sa Tačijem sklopi – kao predsednik s predsednikom, al pari – „pravno obavezujući sporazum“. Tako obojica predsednika mogu dobiti čak i Nobelovu nagradu za mir.

I evo kako novi srpski predsednik „ničim izazvan“ – jer o tome nije bilo reči u predsedničkoj kampanji – već u svom inauguracionom govoru najavljuje „otvaranje unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“.

Ako je Ustav 2006, s preambulom o Kosovu, usvojen konsenzusom političkih snaga („da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“), onda je tim jasniji revizionistički značaj ovog inauguracionog „poziva na dijalog“ novog predsednika i najmoćnije političke ličnosti u današnjoj Srbiji.

Takođe, bilo je sve jasno i kada je novi predsednik na istu temu objavio „autorski tekst“ u Blicu, u kome se založio da konflikt oko Kosova ne ostavimo kao „najteži teret svojoj deci“, već da ga rešimo tako što „treba da pokušamo da budemo realni“, te da „ne treba da čekamo da nam u ruke padne ono što smo odavno izgubili“, nego da postignemo sporazum posle koga će „svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka biti otvoreni za Srbiju – vrata Evropske unije, takođe“.

„Vučić ima svoj plan, ali neće da ga iznosi, već hoće da čuje i druga mišljenja“, protumačio je nameru svog šefa jedan od naprednjaka zaduženih za Kosmet. No, hoće li Vučić odustati od svog „plana“ ako čuje gromoglasno NE? „Iako Srbi za to još nisu spremni, neću popustiti – želim da krenem novim putem u vezi Kosova“, objasnio je sam Vučić u intervjuu švajcarskom dnevniku Blik. I čemu onda „dijalog“?

Najzad, bilo je jasno kako će se sve to, oko „unutrašnjeg dijaloga“, završiti kada su nas, režimu bliski „konstruktivni patrioti“, počeli ubeđivati da je predstojeći Vučić-Tačijev sporazum „Srbije i Kosova“ geopolitička nužnost. Navodno su „Amerikanci u velikom naletu na Balkanu“, a „Vučić je u Vašingtonu“, prilikom susreta s potpredsednikom Persom, „dobio jednu od onih ponuda koje se daju u četiri oka i obično se ne odbijaju“.

Otuda, „crvena linija“ naprednjačkog patriotizma spram „Kosova“ jeste da „Srbija ne sme da podrži članstvo Kosova u UN, ali nema potrebe da pravi problem oko prijema u ostale međunarodne organizacije“ (isto). Dakle, Srbija samo ne sme „da podrži“ članstvo „Kosova“ u UN – može da ćuti kada na dnevni red dođe aplikacija te monstrum-države, može da okrene glavu, može da fingira otpor, ali „ne sme da podrži članstvo Kosova u UN“ – i patriotska „crvena linija“ nije pređena.

A „Kosovo“ u Unesku ili u Interpolu – bože moj, geopolitičke okolnosti su takve, u vezi s tim ne bi trebalo da nagvaždamo, važno je da držimo našu napredno-patriotsku „crvenu liniju“ u UN. Naravno, u kontrolisanom polju TV realnosti neće se naći niko kome bi bila pružena prilika da objasni da Kosovo u Unesku – to je pretvaranje srpskih manastira i crkava u kosovarske spomenike kulture, a kroz koju godinu i u isključivo albanske „zadužbine“. Takođe, „Kosovo“ u Interpolu – to je raspisivanje međunarodno validnih poternica od strane Prištine za srpskim vojnicima i policajcima koji su branili Kosovo. No, to je sve za naprednjačke „patriote“ u redu i s prihvatljive strane „crvene linije patriotizma“.

„Vučić će po svemu sudeći potpisati sa Tačijem dvostrani ugovor, ovaj put bez EU“, još pre objave „crvene linije patriotizma“ procenjeno je na FSK. „Ugovor neće značiti de iure priznanje, ali će biti na višem pravnom nivou od Briselskog. Njime bi se Srbija obavezala da neće više predstavljati tzv. Kosovo u međunarodnim organizacijama. Tako bi Prištini bio otvoren put ka UN. Beograd i Priština će razmeniti diplomatske misije nižeg ranga od ambasadorskih“. Sve to će, naravno, biti praćeno patetičnim zaklinjanjem pred domaćom javnošću da „Kosovo ostaje u našim srcima“ i da „Srbija neće nikada, ali ama baš nikada, napustiti Srbe sa Kosova – proklet bio svako ko tako nešto i pomisli“.

Tačnost prvog dela ove procene potvrdio je ubrzo autor „crvene linije patriotizma“, dok je drugi, zaklinjuće-proklinjući deo, isto tako brzo otelotvorio jedan drugi naprednjački propagandista, u tekstu pod naslovom „Sile bestelesne“. Tu nam je objašnjeno da je, zapravo, najvažnija – kulturna borba za Kosovo. „Danas, kada se otvara unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, imam potrebu da ukažem kako je kultura upravo jedno od najubojitijih oružja kojima možemo i moramo braniti interes na Kosovu i Metohiji“.

„Pretpostavljam da Informatika, novosadsko preduzeće, nije bilo nimalo bestelesno kad je Treća Srbija, sa Parovićem (autorom „Sila bestelesnih“ – S. A), počela da je pelješi. Tada sile bestelesne nisu bile na visokoj ceni. (…) Odbrana srpstva `silama bestelesnim` zapravo znači odustajanje od svake politike na dug rok i bazično je defetistička filosofija koja dobro može doneti parovićima, a srpskom narodu samo dugu agoniju“ – lepo je primetio jedan kritičar.

Sve je, dakle, jasno. Naprednjaci se spremaju da nas liše „tereta“ zvanog Kosovo, i sad ćemo samo morati da se, iz njihovih usta, naslušamo već poznatih mantri drugosrbijanskog arsenala: „budimo realni, Srbija ne vlada Kosovom još od 1999“, „ne možemo reći da je naše ono što nemamo“, „jedina alternativa je rat“, „kad si bio u Prizrenu ili u Peći?“, „da mi lepo pustimo mitove i da gledamo od čega živimo“ itd.

Sto puta je već odgovarano na ove koještarije, i to će se u naprednjačkoj kampanji izdaje – koju oni zovu „unutrašnjim dijalogom“ – morati uraditi još stotinu puta.

No, ovom prilikom podsetiću tek na činjenicu da se izdajničko „prihvatanje realnosti“ na delu teritorije uvek završava izdajom cele zemlje.

U Sudetima Nemci su bili uverljiva demografska većina, pritisak je bio strahovit i sa svih mogućih strana, trebalo je „spasavati mir“ i „sačuvati državu“… Ali, kada se Čehoslovačka, najzad, Minhenskim sporazumom „dobrovoljno“ odrekla te teritorije, „koliko je trebalo da Nemci uđu u Prag?“ – pita nas (retorički) istoričar Miloš Ković. Ja ću odgovoriti – samo pet i po meseci! Toliko je, naime, trebalo da Čehoslovačka bude rasparčana između Poljske, Mađarske i Nemačke.

Pa tako i mi – kad „konačno“ predamo Severnu Mitrovicu velikoalbanskim nacistima i njihovim atlantitičkim patronima, koliko će onda biti potrebno da oni stignu u Niš? Koliko će biti potrebno da hrvatski nacisti, sa istim tim patronom, stignu u Sremsku Mitrovicu? Pet godina? Ili tek pet meseci?

„Kad počnete da pregovarate o tome čije je Kosovo“, stoji u jednom oštroumnom komentaru, „sledećeg dana ćete pregovarati čiji je Sandžak, a prekosutra već čija je vaša žena i čiji je ručak u vašoj šerpi“.

Upravo to je „realnost“ naprednjačke patriotske politike. Ona nije samo sistematsko sluđivanje naroda i bezobrazno kuvanje žabe – njoj su oči već odavno pobelele i iskočile koliko je kuvana. To je izdaja pod velom patriotizma.

Tačno je da Vučić sada ima moć da uradi šta hoće. Ali i tome će jednom doći kraj. I kao što je sada doba izdaje, isto tako će kucnuti i čas za pravdu. Zmija će poželeti da pobegne pod neki kamen. Ali, neće ga naći. Jer, izdaja je zločin koji ne zastareva.

Mislite o tome.

Izvor: Fsksrb.ru

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.