Dragoljub Jeličić – srpski dečak vojskovođa triput odlikovan za hrabrost

SRČANOST JEDNOG HEROJA

Dečak vojskovođa Dragoljub Jeličić iz Šapca je veliki-mali heroj ratova koji su obeležili prve decenije proteklog veka. Ovo je priča o dečaku koji je sa jedanaest godina postao redov, a već naredne godine na krvavim bojištima stekao činove kaplara, podnarednika i narednika!

 

U martu 1912. godine, kada je imao samo 10 godina, Dragoljub Jeličić napušta dom u Šapcu i pešice kreće ka Beogradu u nadi da će ga primiti u vojsku. Na jedvite jade stiže u prestonicu i odmah počinje da se snalazi prodajući novine “Ratište”, “Straža”, “Mali žurnal”, a vikendom radi na ringišpilu.

dragoljub jeličić

Ubrzo nakon toga počinje Balkanski rat i vojnici iz Šapca se okupljaju na Tašmajdanu, a mali junak ih odmah nalazi i oni ga primaju u četu.

Nekoliko dana kasnije, regent Aleksandar vrši smotru i kada je ugledao ovog klinju, zapanji se uz pitanje: “Šta će ovaj mali ovde?”. Kada su mu objasnili da on hoće da ide u rat, prestolonaslednik je kategorički to odbio, ali je naredio da ga odmah dovedu na Dvor i da ga prime u pitomce.

Sve do 1914. godine on je bio pitomac na Dvoru, a kada je Prvi svetski rat počeo vojska je prolazila pored Dvora i jedan oficir. rodom iz Šapca, ga je prepoznao i pozvao da krene sa njima. Mali junak kaže da bi on rado pošao ali mu ne daju. Oficir mu odgovori: „Pobegni i ja ću te sakriti“. Tako i bude. Dečak beži sa Dvora i stupa u odred majora Tankosića, Jovana Babunskog i Koste Pećanca. Šest dana sa njima vežba gađanje na Torlaku.

Major Tankosić mu daje prvi zadatak, da prepliva Dunav kod Gročanske Ade i da izvidi da li ima neprijatelja na drugoj strani. Dobio je još neke obaveze i sve ih je izvršio besprekorno. Sedmog dana na Torlaku, dotrčava do njega jedan vojnik i zove ga da se postroji sa vojskom jer dolazi regent Aleksandar da ih obiđe. Auh, kada je to dečko čuo nije mu bilo baš prijatno ali morao je da stane u stroj.

Komandant Tankosić koji je dočekao naslednika krune, Aleksandra, ne znajući za događaj na Tašmajdanu dve godine ranije, pohvalio se regentu kako u četi imaju najmlađeg vojnika i pokazao na dečaka u stroju. Regent se na zaprepašćenje svih uhvati za glavu, pogleda u malog vojnika i glasno upita: “Pa zar opet ti?”

Nije bilo kud, sada ga je regent poveo lično sa sobom u NIš. Smestio ga direktno u štab da mu bude na oku. Danima je u Nišu mališan plakao, a jednog dana pored njega sede kralj Petar Prvi Karađorđević i poče da ga teši.

Međutim, kada je čuo od dečaka šta je sve do tada preživeo, da su mu oca ubili i da ima ogromnu želju da bude vojnik, da je već imao vatreno kršetenje. Kralj Petar ga poljubi, uze olovku i papir i svojom rukom napisa naredbu da ovog malog heroja odmah prime u borbene redove. Dečak je to pismo ponosno trčeći odneo direktno majoru Tankosiću.

Sa svojim pukom odmah kreće za Krupanj i već 6. avgusta ulazi u strahovitu borbu u kojoj mu gine prijatelj Sava Ćoma (to je onaj oficir rodom iz Šapca koji ga je prepoznao i pozvao da im se pridruži).

Onda u Tršiću, nadomak kuće Vuka Karadžića, doživljava pravi lom. Grupa neprijatelja se pojavila sa uzdignutim rukama i belim zastavama na puškama, naš komandant šalje četu vojnika u susret da ih preuzmu i sprovedu. Međutim, kako im je naša četa prišla, sa strane su skriveni vojnici otvorili vatru na njih i na mestu ubili 14 naših vojnika. To je sve gledao junak ove priče, dvanaestogodišnji dečak. Odmah je naša vojska skočila u juriš i do kraja poterala neprijatelja. Istog dana je vojnik Josif Cvijović (kasnije vladika skopljanski) navukao preko uniforme epitrahilj i održao opelo nastradalima.

Zbog zasluge i herojstva u toj borbi mali dečak postaje kaplar!

Sa vojskom dalje kreće prema Loznici. Tu dobija zadatak da se tokom noći prebaci na neprijateljsku stranu i izvidi situaciju. Krenuo je hrabro i nije ga bilo cele noći. Svi su brinuli i razmišljali o njemu. Pojavio se pred zoru živ i zdrav sa puno vesti i informacija. Na osnovu njegovih mapa i skica naša vojska je izvršila napad i odnela pobedu u toj borbi. Sutradan je major Tankosić ličnim novcem kupio od jednog oficira četiri zvezdice i pred svim vojnicima proizveo malog heroja u čin podnarednika!

Kreću dalje uz Drinu prema Zvorniku, žestoke borbe, našeg dečaka ranjavaju i odnose u bolnicu. Nekoliko dana kasnije u bolnicu dolazi kralj Petar I Karađorđević i pravo ide u sobu kod ranjenog mališana, poljubi ga, i naredi da čim ozdravi bude prebačen u regularni puk.

Tako i bi, dečak se brzo oporavio i javio u 4. puk prvog poziva gde ga je sačekao komandant Aleksandar Stanković (kasnije komandant Kraljeve Garde).

Odmah ulazi u borbu na Šušnjaru. Strahoviti udari neprijatelja, našeg dečaka ponovo ranjavaju dum-dum mecima i to u glavu i ruku. Prenose ga u bolnicu ali u tom metežu mališan ugleda jednog austrijskog špijuna koji se ušunjao u naše redove i onako ranjen skače iz kola i privodi ga! Za taj podvig ga odmah sutradan proizvode u čin narednika.

Lekarima je trvrdio da ga rane uopšte ne bole i da mu je dobro samo da bi se što pre vratio na front.

Vraća se u borbu i kod Lazarevca viteški predvodi juriš i odnosi pobedu. Za to junaštvo major Ilić ga predlaže za Zlatnu medalju za hrabrost koju odmah i dobija!

Sledi borba kod Tehije, gde sa nekoliko drugara prelazi na suprotnu stranu krišom i zarobljava 47 neprijateljskih vojnika. Za taj podvig dobija drugu medalju za hrabrost!

Dva dana kasnije je ozbiljno ranjen i odveden u bolnicu. Čim se oporavio javio se u Drugi puk i postao vođa bombaškog odeljenja. U borbi na Pustoj reci, sam se izborio sa višestruko jačim neprijateljem i oslobodio put Lebane-Medveđa. Tada je takođe bio ranjen i na nosilima su ga vratili u pozadinu. Kada je za taj podvig čuo kralj Petar, odmah je došao i lično doneo medalju za hrabrost i stavio mu na raskrvavljenu bluzu dok je još bio na nosilima! Treća po redu!

Rane su mu bile velike i nije mogao sa našom vojskom da se povuče preko Albanije.

Kralj Petar odvaja jednog puzdanog vojnika, ostavlja mu novac i naređuje mu da glumi ranjenika kako bi ostao sa malim dečakom u bolnici i bio uz njega da ga čuva od nedaća koje nailaze.

Heroj naše priče ostaje u Srbiji kao zarobljenik i nekoliko meseci provodi u oficirskom zatvoru sa onim vojnikom koji je ostao da ga čuva. Mališan je bio mnogo tužan, samo je razmišljao o svojim ratnim drugovima koji su već bili u Solunu. Jedne noći onaj vojnik koji ga je čuvao, videvši da dečak vene u zatvoru, organizuje mu bekstvo i daje upute kako da uspešno pobegne iz zatvora.

Mališan se pozdravlja i beži. Noćima je pešačio, a danju spavao i nakon nekoliko dana stigao u Niš i sakrio se kod jedne kuvarice u engleskoj ambulanti. Oporavio se nekoliko dana i krenuo na jug prema Solunskom frontu. Opet je putovao samo noću, klonio se neprijatelja, zaobilazio straže, provlačio se kroz šiblje i jaruge sve dok nije jedne noći izašao na brisano polje i počeo da trči prema našim rovovima! Rafali su prštali na sve strane, trćao je cik-cak i sa poslednjim atomima snage pao u zagrljaj našim zaprepašćenim oficirima koji su u malom dečaku gledali pravo priviđanje! Svi su plakali od sreće!

Skoro do Drugog svetskog rata, pričaju putnici, u jednom lokalu u Parizu preko celog zida bila je slika najmlađeg srpskog ratnika – heroja, ispod koje je pisalo:

Dragoljub Jeličić (12), sin hrabrog naroda koji je umeo da brani slobodu

Sin junaka…

Autor: Živojin Žika Petrović

Izvor: Srpska naučna TV

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.