Jelena Guskova, inostrani član SANU: Kosovo je tek početak!

RAZGOVOR O KOSOVSKOJ KRIZI

Inicijativa za pokretanje unutrašnjeg dijaloga o Kosovu nije samo unutrašnje pitanje, ono zadire u stabilnost celog regiona“, smatra Jelena Guskova, ekspert za balkanska pitanja, istoričar i inostrani član SANU u intervjuu koji je dala emisiji „Sedmica“ Radio Beograda.

 

„Priznavanje Kosova je vrlo opasno, a oni vas nikad neće primiti u sastav EU, ali NATO-u ste potrebni“, rekla je Jelena Guskova, navodeći da je kompromis sada neminovnost, do kog je ova vlast dovela Srbiju.

jelena guskova

Znam da ste balkanskim temama posvećeni dvadeset četiri časa dnevno i da ste ispratili inicijativu predsednika Vučića o pokretanju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. Ideja je ovde naišla na protivrečne reakcije. Kako ste je vi doživeli sa moskovske distance?

Vrlo je zanimljivo bilo slušati ovu inicijativu za rešavanje problema o KiM, za dijalog društvenih organizacija, političkih stranaka. Taj je poziv za dijalog došao dosta kasno, kada je toliko papira potpisano, kada je godinama trajao taj pregovarački proces, kada je sve pri kraju. Sad odjednom unutrašnji dijalog, a zašto ne referendum?

I zašto uopšte referendum nije bio postavljen kao pitanje, i sada i ranije? Pažljivo sam gledala taj tekst Aleksandra Vučića, vašeg predsednika, i čitala između redova. Vučić želi da bude realan, kako on kaže. On ne čeka da će vam se vratiti ono što ste odavno izgubili, pa nije Srbija arogantna kao što je neretko i ranije bila, rešenje ne leži u našim mitovima… Kada vi pogledate te reči, vidim šta od tog dijaloga traži vaš predsednik.

Kako ste vi to videli?

Ovo vrlo liči na pripremu javnosti za priznanje Kosova i izbacivanje KiM iz ustavne preambule, prebacivanje istorijske odgovornosti za predaju Kosova na javnost Srbije, društvene i političke organizacije i stranke. Sigurna sam da je došao jedan od poslednjih perioda u rešavanju kosovske krize. Zašto? Zato što je još vlast Borisa Tadića krenula sa rešavanjem kosovskog pitanja. Dokumenti Vikiliksa pokazali su da je Boris Tadić već bio spreman da prihvati otcepljenje Kosova od Srbije, još u julu 2007. godine Tadić je izjavio da neće dozvoliti da Kosovo zasmeta naporima Srbije da se integriše u EU i NATO. A onda je još otvorenije rekao, o čemu te američke depeše pišu, da je raščistio sam sa sobom i da je prihvatio da nezavisnost Kosova predstavlja neizbežnost. I ova vlast, koja je došla posle Tadića, imala je šansu prvog dana kada je došla na vlast da kaže: „Izvinite, prethodna vlast nešto je uradila sa Kosovom što nije naša želja, nije naš plan, mi ćemo stati i nećemo razgovarati o nezavisnosti KiM i nećemo voditi bilo kakve pregovore.“ Oni ne samo da nisu to uradili, nego su prihvatili tekstove koje ni Tadić nije potpisao, a završili su pregovore i stavili svoje potpise i time dali neku pravnu osnovu.

Bila sam pre nekoliko meseci na Kosovu, u Kosovskoj Mitrovici, i videla sam kako je narod zabrinut jer se videlo da ih je Beograd ostavio potpuno same sa kosovskim vlastima. To je bilo teško gledati.

U korenima ove inicijative je jedan u suštini dugotrajan problem koji dramatično opterećuje Srbiju u političkom, ekonomskom, bezbednosnom i svakom drugom smislu. Zapostavljanje problema donelo bi još veće teškoće.

Čini mi se da je sada kasno da se, kako kaže Aleksandar Vučić, gleda u ogledalo da bi se videle rane i nedostaci. Nemoguće ih je sada zalečiti, prešli ste crvenu liniju, sada se traži rešenje kada je sve rešeno. Postavljena je granica, potpisani su dokumenti, nema više srpske vlasti na KiM. Svaki Srbin na KiM treba sada da reši sopstveni problem sa srpskim pasošem da bi uopšte mogao da funkcioniše, da nađe posao.

Čini mi se da je dijalog zakasnio. Sada sve liči na to da bi Aleksandar Vučić sada rekao: „Ja sam tražio dijalog, vi niste hteli, sada će za nas neko drugi odlučivati, Amerika, Evropa ili Ujedinjene nacije.“

Da li mislite da je zamrzavanje srpsko-albanskog konflikta i svakog dijaloga korisnije za srpske interese?

Jeste. Ako govorimo o 2000-im godinama, na primer 2006/7. kada je bio zamrznut dijalog, kada smo još videli srpsku vlast na KiM, videli smo zainteresovanost EU i UN za taj dijalog. A još je i 2007. godine iza tog NE nezavisnosti Kosova stajala Rusija, koja je bila spremna da pomogne po tom pitanju. Međutim, srpska vlast je prvo popustila kada je dozvolila Euleksu da uđe na teritoriju KiM, mada je Rusija bila protiv toga.

Čini mi se da je – i sa promenom vlasti i sa opštim međunarodnim okolnostima –zamrznut taj razgovor i dijalog, on bi mogao nakon nekog vremena doneti i neko dobro rešenje za Srbiju.

Čak i danas, u ovoj situaciji?

Čak i danas, u ovoj situaciji.

U unutrašnji dijalog uključeno je mnogo faktora. Da li moguće da se ipak iznađe neki konsenzus i šta bi po vama to trebalo da bude? Gde je ta crvena linija ili „dostojanstveno rešenje“?

Crvena linija je pređena. Već postavljene granice koje ne možeš da prođeš tek tako. Potrebna vam je viza, Srbima je potrebna dozvola, potrebni su kosovski dokumenti i za Srbe sa Kosova i zbog toga ne verujem u to da u tom dijalogu neke političke stranke mogu doći do konsenzusa. To je sada nemoguće!

I Rusija ima mnoge istorijske teritorije naseljene drugim zajednicama ili van današnjih granica. Možda nije dobro poređenje, ali kako se ona odnosi prema njima i kakvu politiku vodi?

Predsednik države treba da vodi politiku očuvanja državne teritorije. To je njegov glavni zadatak. Naš sadašnji predsednik je, za razliku od Jeljcina, to odlično uradio. Ne samo da je sačuvao celu našu teritoriju, nego smo još dobili i Krim. I sada još neke zemlje žele da budu u sastavu naše države, iako sada međunarodne okolnosti nisu tome naklonjene.

Znate šta – Kosovo je tek početak. Da li je Srbija zabrinuta za jug svoje zemlje? Tamo se pripremaju i snage za otcepljenje te teritorije. Isto tako, jedan deo Crne Gore i Makedonije. Greške prethodne vlasti produžila je i ova vlast. Toliko grešaka je napravila prema KiM da je prekasno da se od naroda sada traži neko novo rešenje. Put za rešenje je dosta sužen. Jedino što je sada moguće je neka vrsta zamrzavanja tog pitanja i nepriznavanje nezavisnosti.

Međutim, želim da vas podsetim da se u dokumentima Vikiliksa navodi da su Amerikanci razradili plan pod nazivom „Strategija K1“ – cilj plana je bio da se Beograd natera da prizna Kosovo, a da se to učini mirno, bez potresa i ozbiljnih posledica. Ova strategija je uključivala četiri faze: u prvoj je trebalo da Amerika da pomogne novoj vlasti da dođe na vlast u Srbiji i da to bude novo demokratsko rukovodstvo, to su bili izbori u januaru 2007. godine, koji su obećavali priznanje nezavisnosti pokrajine – oni su čak davali i novac; u drugoj etapi zadatak plana je bio da upravlja posledicama odvajanja KiM ili bar prihvatanje tog procesa odvajanja; treća etapa je obuhvatala da Srbiju odobrovolji nizom novčanih donacija, a onda u društvu treba pokrenuti široku diskusiju o tome kako da se poboljša život i u Srbiji, i na KiM; četvrta etapa je trebalo da preorijentiše Srbiju na budućnost, na evroatlantske integracije, a ne na prošlost, takozvano Kosovo. I to, sa nekom modifikacijom, vrlo liči na to da se taj plan ostvaruje i sada. Faktički sa tom inicijativom predsednik Srbije je izašao posle posete Americi, i ova treća i četvrta etapa zajedno ipak treba da ubede srpsko društvo da su, kako je nedavno rekao američki diplomata u Beogradu, najvažniji zadaci srpskog rukovodstva ekonomski, kulturni i drugi ciljevi.

Odlično poznajete poreklo albanskog pitanja, ono praktično traje od Prizrenske lige i ima neku vrstu progresa. Dokle sve to može da odvede, da li je moguć neki oružani sukob, jer se i to na neki način implicira u obrazloženju inicijative za unutrašnji dijalog.

Faktički sa priznanjem tih promena i odvajanja Kosova od Srbije kosovsko pitanje je dobilo ogroman plus i plan koji je još bio crtan za vreme Prizrenske lige krajem 19. veka je krenuo da se ostvaruje. Čim bude priznata nezavisnost Kosova odmah će Albanci u Makedoniji krenuti istim putem. Isto tako na jugu Srbije i jedan deo Crne Gore. Zbog toga je priznavanje nezavisnosti Kosova vrlo opasno. Mada znam da niko od Aleksandra Vučića neće tražiti da prizna nezavisnost Kosova, nego će to biti nekako kamuflirano u neku vrstu ugovora o dobrosusedstvu, neki ugovor o prijateljstvu balkanskih zemalja, regiona ili nešto drugo. Naravno, dozvola da Albanci sa KiM imaju svoju stolicu, možda pola stolice, u UN. Osim toga, to pitanje Kosova je samo jedan od uslova koja se sada postavlja srpskoj vlasti. Sutra će biti zatraženo uvođenje sankcija Rusiji na putu Srbije prema EU i NATO. Vlast će to obavezno ostvarivati.

Otkud utisak da albanski proces ima nevidljivu, ali efektnu podršku međunarodne zajednice?

U svim istorijskim procesima u koje je bila umešana Evropa u poslednjih desetak godina, NATO i Vašington, svuda su pomagali Albancima, a nikad Srbima i Makedoncima. Pogledajte na albanski ustanak 2001. godine u Makedoniji, makedonska vojska je rešila problem, međutim došli su Amerikanci i NATO-vci i pokrenuli celo pitanje protiv makedonske vlasti. Ne treba očekivati da će neko u tom procesu podržavati slovenske narode, naročito pravoslavne narode. Kada planirate politiku treba da polazite od toga da će oni raditi protiv vas, a vi treba da branite svoju zemlju.

Šta onda Srbija uopšte može da uradi u pogledu tog rešenja? Ima li bilo kakve adute i alternativu?

Da ste mi postavili to pitanje pre deset godina, nacrtala bih vam ceo plan, šta treba da radite da ne izgubite KiM. Međutim, sada, kako KiM faktički postaje nezavisna teritorija – ne kažem država, jer oni uopšte nemaju nikakve odlike države – tu rešenja osim zamrzavanja tog pitanja nema. To je zavaravanje javnog mnjenja.

Da li je kompromis sada neminovnost?

Čini mi se da tako sada razmišlja vaša vlast, da je taj proces neminovan i oni su do toga sami doveli.

Dijalog je, praktično, tek otvoren. Pretpostavljate li neka nova rešenja ili planove?

Videćemo. Nadam se da će biti nekih varijanti, neki od vojnika će predložiti vojno rešenje tog pitanja, neki će reći da se ono obavezno zamrzne, neki će reći da se ono pokrene preko UN, a četvrti ili peti će možda reći „Hajde sada da pitamo Rusiju kako može da nam pomogne u rešavanju tog pitanja“. Ali ne vidim da će ijednu od tih varijanti vlast prihvatiti.

Predsednik je u inicijativi pomenuo kompromis na obe strane, zatim promenu nacionalne svesti, isključivanje sukoba i rešenje za generacije koje dolaze. Šta biste iz toga mogli da izvedete kao platformu za relativno brzo političko rešenje kosovskog pitanja.

Ključna reč za to je kompromis. Ja ne vidim sa albanske strane kompromis, želju za pregovaranje.

Da li je to realan cilj vlade u ovom petogodišnjem mandatu?

Nisam sigurna da je to njen realan cilj. Vaša vlast ima kratak rok, koji je postavio Vašington. Ona vrlo brzo treba da reši to pitanje, da bi posle toga odmah prešla na pitanje približavanja NATO. Oni vas nikad neće primiti u sastav EU, ali NATO-u ste potrebni. Zbog toga vlast ne zna šta da radi. Podsetiću vas da je Boris Tadić rekao da je potpuno spreman da preda Kosovo, ali je pitao kako da se narodu objasni gubitak pokrajine. Znači za ovu vlast nije pitanje kako da reši pitanje Srba na Kosovu, nego kako da narodu objasni gubitak toga kraja. Kako da u neku formu obuče to, da odmah ne shvate da to znači nezavisnost.

Maločas rekoste da apsolutno ne verujete da ćemo ikada postati članica EU?

Da, ne verujem.

Da li se ovi planovi vezani za Kosovo i u kojoj meri uopšte poklapaju sa našim evrointegracijama?

EU ima svoje teškoće. Oni sada uopšte ne planiraju da otvore vrata novim članovima i o tome otvoreno govore.

Rusija je u svemu ovome važan faktor i ima svoje interese na Balkanu. Ima li ona možda plan ili predlog ili rešenje?

Ako bi vaše vlasti pitale rusku vlast, naša bi verovatno odgovorila koje je najbolje rešenje. Rusija je uvek govorila: „Kosovo je vaša teritorija i Srbija je sada odgovorna za sve što radi sa tom teritorijom.“ Ona ima mogućnost i pravo i tu teritoriju da pokloni, da odvoji, da proda i da uradi bilo šta. Rusija je uvek bila protiv nezavisnosti Kosova i Metohije, ali je rekla srpskoj vlasti: „Ako vi odlučite da sprovedete nezavisnost Kosova, mi ćemo to prihvatiti“. Sada Rusija faktički drži front u Savetu bezbednosti i uvek govori da neće priznati nezavisnost Kosova, ali ako Beograd to odluči – Rusija će to prihvatiti.

Uprkos čestim susretima, čini se da među zvaničnicima Beograda i Moskve nema dovoljno međusobnog poverenja?

Mislim da poverenja ima, ali nema, rekla bih, neke zajedničke strategije šta je Rusiji važno na Balkanu i šta je Srbiji važno, kakav je taj put Srbije između EU i Rusije. Rusija ne vidi da Beograd pravi strategiju gde Rusija igra glavnu ulogu, do sada postoji samo balansiranje između Zapada, Vašingtona, NATO-a, EU i Rusije. Međutim, naša prognoza ipak je da će sadašnja vlast Srbiju okrenuti prema EU i NATO-u mnogo brže nego što je očekivano. Ruska vlast je sada, čini mi se, svesna toga.

Između Srbije i Rusije postoje i otvorena pitanja, kao što je status Ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Papiri za taj centar su odavno pripremljeni, a srpska strana već nekoliko godina ne potpisuje te papire. Međutim, postoje i druge činjenice: u vašoj vojnoj bazi Jug rade vojnici NATO… tako da to što se ne potpisuju papiri za Ruski centar u Nišu čini mi se da zabrana nije iz Beograda, nego iz Vašingtona i NATO.

A šta se dešava sa isporukom ugovorene vojne opreme iz Rusije?

Znate šta, Srbija ima paralelne vojne ugovore i sa NATO-vcima, isto tako o isporučivanju nekih vojnih automobila, tenkova i tako dalje… To balansiranje pre svega zavisi od srpske, a ne od ruske strane. Ruska strana može da vam isporuči ugovoreno oružje za mesec dana.

Izvor: Radio Beograd, Stanje stvari

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.