TAJ ČI + ČI GONG

Šta je Taj Či a čemu služi Či Gong. Da li je to samo meditacija u pokretu. Zdravlje i besmrtnost kroz negovanje unutrašnjeg svetla na kineski način

 

Taj Či i Či Gong su discipline nalik jogi koje se popularno nazivaju meditacija u pokretu. Cilj vežbi je da se očvrsne telo, unapredi zdravlje i poboljša protok energije kroz meridijane tela – tako se popularno reklamiraju na zapadu, dok kod kineza je to jednostavno praksa osvajanja lične moći i kontrole nad sobom i drugima.

Obe discipline su popularne kod kineza, posebno u borilačkim sportovima kao što su kung fu, mačevanje ali i kod taoističkih, budističkih i lamaističkih asketa. Praksa vežbanja je povezana sa kineskom filosofijom jina i janga, te transformacije 5 elemenata, uz niz pokreta koji simbolišu pokrete životinja. A ovde je i link ka tekstu Ko je izumeo Taj Či.

Šta je Taj Či a čemu služi Či Gong Tai Chi and Chi Qigong

Iako je Tai Či na prvi pogled miroljubiva i usporena plesna koreografija, on je u stvari borilačka veština i niz kata pokreta, koje kada uskladimo sa disanjem i pravilnim držanjem, uz naravno smiren um, dovodimo do toga da naša Či energija (životna energija, vitalna sila) slobodno teče kroz telesne meridijane. Kinezi su verovali da bolest nastaje kao zastoj protoka energije kroz meridijane, pa samim tim pravilno izvodjenje vežbi dovodi do pravilnijeg funkcionisanja energije u telu i rešavanja bolesti (barem nekih). U Tai Čiju je bitna pažnja pri izvodjenju vežbi ali nema izražene meditacije, osim pred početak izvodjenja.

Či Gong je s druge strane više meditativna tehnika, u kojoj se kroz stalne unutrašnje vizualizacije i odredjene spoljne pokrete pokušava fokusirati telesna energija na odredjenim tačkama tela, kako bi se ovladalo njom. Kad se to postigne, osoba može na odredjenim delovima tela da skupi energiju za udarac ili odbranu, ili da prenese energiju na drugu osobu. Poznat primer Či Gonga su monasi Šaolina koje udaraju po telu debelim motkama koje se lome o njih a oni se i ne pomere – to je koncentracija Či Gonga na mesto udarca kako se ne bi osetila bol i kako bi energija a ne telo primilo udarac. Tim metodama se uz naravno i fizičko vežbanje postepeno očvrsne telo do zapanjujućih stanja.

Kineski borilački filmovi su inače puni asocijacija na Či Gong, počev od čelične pesnice, nesalomljivog tela, udaraca koji usmrćuju (i to je primena Či Gonga), do dugovečnosti i vitalnosti.

Druga primena Či Gonga je u teraputske svrhe kada se neko leči na način na koji leče naši bioenergetičari. Oseća se sopstvena energija i energija bolesnika, pa se polaganjem ruku pokušava harmonizacija energije pacijenta. Novija metoda takvih manipulacija sa enrgijama je Reiki, mada kod koga nema napornog vežbanja i meditacija kao za Či Gong, već se „sposobnost“ dobija inicijacijom od strane učitelja Reikija.

Sve su to naravno okultne tehnike suptilne demonizacije tela, kojima se pravoslavni ne trebaju baviti osim na banalnom fizičkom nivou rekreacije kroz Tai Či. Či Gong izbegavati u bilo kom obliku jer mu je cilj pokretanje kundalini energije, baš kao i kod napredne joge – otvaranje telsnih vrata za upliv podnebeskih sila. To se inače i ne skriva u taoističkim i budističkim knjigama, lepo piše da sve što radiš i vežbaš služi da se spojiš sa nekim „božanstvom“ – imaju čitav panteon viših i nižih božanstava, klasičan paganski pristup duhovnosti.

Krajnji tehnički i svaki drugi dometi ovih istočnjačkih discilplina čuvaju se u tajnosti u raznim sektama ove tri religije koje sam pomenuo, posebno njihova primena u borilačkim veštinama, misterijama i ezoteriji. Nindže, kao profesionalne ubice praktikuju ove vežbe.

Jedna od knjiga koje je bila svojevremeno kod nas i objašnjavala unutrašnji Ći Gong zvala se Tajna Zlatnog cveta. Knjiga uputstava koja je potpuno nerazumljiva običnom čitaocu, dok napredni praktikanti mogu da prepoznaju putanju, mada je to sve ekstremno opasno, jer se tu radi o uzdizanju kundalini energije, od koje se lako „nervno i telesno pregori“.

 

MOJ TAI ČI

Kad još ništa nisam znao o ovome što sam gore napisao, tu discipinu sam trenirao polovinom 90-ih, imali smo sjajnog trenera Tai Čia i Či Gonga, zvao se Mario Topolšek, mislim da je mnogo nas čulo za njega.

I bilo je tu sjajnih anegdota sa Mariom a jedna od njih je kada nam je rekao da mora da prestane da jede samo pirinač i povrće (hranio se vegetarijanski) jer mu stomak neće moći podneti tako lako meso. Iz odredjenih razloga je morao da se prebaci da jede mrsno a znao je da mesna hrana izbacuje iz ravnoteže.

On je bio odličan trener, elegantan u izvodjenju, i imao je razvijene bioenergetske sposobnosti vežbajući Ći Gong. Zbog svoje bolesti je otišao na Daleki istok i vežbanje Tai Čia u budističkim hramovima mu je pomoglo da bolest prebrodi a kroz Či Gong je dobio kontrolu (bio)energije.

Lečio je druge, medjutim sam on nije bio baš u potpunosti zdrav i nije prilazio Ći Gongu kao utopijskog disciplini koja će rešiti sve vaše zdravstvene probleme, tim pre što vežbanje Ći Gonga i napredovanje u njemu zahteva manastirski život – pravilnu ishranu, pravilan način života, vežbanje, meditaciju, mir i učitelja.

Bez dobrog i iskusnog učitelja se ove discipline ne vežbaju putem video kurseva.

Kao i sve slične discipline tipa Joga, Či Gong vas lako „izbezumi“ jer kontrola energije koju pokušavate da uspostavite nad telom mora da se odigrava u kontrolisanim uslovima, a ne u svakodnevnici koja vas stalno izbacuje iz ravnoteže. Ljudi koji napamet ovo rade lako da odu u neuroze, psihoze i manije, jer dobiju nalet psihičke i telesne energije sa kojom ne znaju da upravljaju.

Otuda je Ći Gong rezervisan samo za monahe Šaolina i slične askete, nije baš za običan svet, ma kako obećavajuće zvučio.

Od toga može da se lako „prsne“.

 

 

Zlatko Šćepanović

FB profil 

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.