MESTO, MESTA

Bilo jednom jedno mesto s jednim malim paklom i jednim malim rajem, i ljudi su išli s jednog kraja na drugi, i susretali se s njima, s paklom i rajem, i smatrali ih svojima, i oni su zaista bili njihovi.

 

Ljudi su bili mali ali su pravili veliku buku. I govorili: ovo je moj pakao, ovo je moj raj. A mi ne smemo da preziremo takve mitologije jer one pripadaju ljudima, a što se ljudi tiče, njih treba voleti. I onda ljudi vole svoje mitologije.

mesto

Ako se to izuzme, mesto je bilo grozno. Ljudi su cičali kao miševi i hvatali stvari i ostavljali, i hvatali jedni druge i ostavljali. Govorili: dobro veče, laku noć. I hvatali su se i išli u krevet jedni s drugima, i budili se. Ponekad su se budili i grčevito se stezali. Plašim se – govorili su. A zatim su se voleli na brzinu i umivali se i govorili: laku noć, laku noć. To je bila jedna strana njihovog života, i jedna od oblasti (uzbudljivih) njihove humanosti, a ono što je humano jezivo je i poseduje neku treperavu i neodređenu lepotu. I onda ljudi to vole, jer su ljudi humani, i dobro je voleti, i shvatati, naravno, itd. I na takvom mestu, izjutra, ljudi su se budili. Dobar dan, dobar dan. I počinjali da jure.

To je moj pakao, moj raj, biće dobar, biće strašan, raste, postaje čovek. I svet se tada razneži, i pomaže, i voli. Ugojio se, smršao. I mesto sve više počinje da liči na mesto, sa kućama raznobojno okrečenim, drvećem, zakonima i politikom. Јer treba izmeniti pakao, gadno zaudara, presekli su dovod vode, ljudi malo zarađuju. Šta su učinili od ljudskog dostojanstva? Zahtevi su opravdani. Ne želimo ovaj pakao. Dajte nam jedan mali ljudski raj. Dobro jutro, kako ste? Rđavo, hvala.

Eto baš juče razgovaram s njom i ona kaže: ja sam čestita žena. A onda sam otišao na posao i radio, i sad imam nešto novca i unajmiću jednu pristojnu kuću, i naš sin ima da bude neko i nešto u životu. I onda ljudi vole, jer je to pravi život, zverski pulsira tamo, to je stvarnost, i svi su zajedno, i dole eksploatacija čoveka od strane čoveka. A bilo je nepodnošljivo.

Čuli smo da je u jednoj osobi mali pakao počeo da raste iznutra, pa je postala ćudljiva i provodila dane gledajući u cveće, sve dok ne uvene i ne ostane samo ćup sa sasušenim stabljikama i ustajalom vodom. Ali tišina je postala tako neprobojna da su krici drugih – i njihova brižna nežnost i panično sažaljenje – udarali u nju i odbijali se. A onda je lepota procvetala na tom licu, jedna hladna i spokojna lepota, i lice je obasjala posebna svetlost koja je dopirala iznutra, kao svetlost u pustinji, a to nije bilo ljudski – govorili su ljudi. Plašimo se. I njihov je žagor uzmicao, a kuće su oronule sred vrtova. Ali treba i dalje živeti.

I došlo je do napretka.

Gospodo, ja ovde imam jednu revoluciju. Hoćete da probate? Izvolite ovuda, molim vas. Tamo desno. Odlično. Zar nije dobra ova revolucija? Dobra, razume se… Naravno, to je sjajna revolucija. I jeftina? Јeftina revolucija?! Ne, gospodo, ovo je prava revolucija. Nekoliko života, nešto žrtava, nekoliko godina, još ponešto. Prilično skupa. Ali izvrsnog kvaliteta, to da. A lice koje se izgubilo, koje se verovatno otkinulo od tela i kotrljalo ispod stolova, lice. Sećaš se? Kako mu se to desilo? Ne znam: imalo je neku svetlost.

Da, sećam se: ličilo je na cvet koji bi hladno uvenuo. Bilo je grozno. Laku noć. A ona je nosila haljinu od bele svile i tog dana navršavala osamnaest godina, i bila je preplanula od sunca i bila je u znaku vage, i popila je sve lekove odjednom, i bilo je svršeno.

Ne razumem.

A misliš da ja razumem? Ko to može da razume? Ona je bila oličenje snage, one radosne vrline koja zrači, onog iskonskog sjaja, razumeš?

Da, da. Nosila je svilenu haljinu i bila mlada, a onda je bilo svršeno. Samo napred, napred. Ne sme se stati. Urnisaše nas ti prokleti bankari. Ova će imati trideset pet spratova, biće najviša u gradu. Za kratko vreme.

Šta?

Da, izgradiće jednu sa trideset šest spratova, tamo preko. Izvršimo reformu obrazovanja. Zapevajmo onu pesmu koja govori o lipovom cvetu. Popijmo ponešto.

A onaj drugi, onaj koji je video Boga dok je išao na posao?!

I to, zamisli, u 8h i 45 min jednog tihog martovskog jutra.

Odlazak Boga? Dobar vic. Zar ne voli Bog ta zlobna iznenađenja? Јedan mali nestašni Bog? On je poludeo. Počeo je da vrišti i da beži. Navodno, Bog ide za njim. I onda?

Dakle, tamo će podići zgradu sa trideset šest spratova, a ona prethodna će pasti na drugo mesto. Takav je ljudski rod: kamen po kamen. Lepo je to. Hoćemo li ga voleti? Važi, to je čovečno, u čovekovoj prirodi. I sva su deca porasla, i razmilela se tamo-amo, i zarađuju za život – kako to ona sama kažu.

A što se tiče društvenih uslova?

Јeste, prilično su se poboljšali. Ali jedno od te dece se odalo piću, i onda je srce otkazalo, i ostala je samo neprijatna uspomena. Izgleda da jeste, da je bilo previše maštovito, a vodili su ga kod lekara i on je rekao: priberi se, a ono se nije pribralo. Bilo je to dete. Ne, ne, u to doba već je poraslo, pilo je najmanje litar rakije dnevno. Nema u tome ničeg lošeg za jedno nekadašnje dete. Istina je da je postojalo jedno dete i nije se pribralo kad mu je lekar rekao „priberi se”.

A ulice su tako tužne. Slabo su osvetljene. Ali u ovoj, na primer, već su postavili više svetiljki, pa je i dalje tužna. Čak tužnija od drugih. Tako sam tužan. Hajdemo na odmor, u mali raj. Pričali su mi da je on bio toliko veseo da nije mogao da drži čašu: lomio ju je snagom prstiju, ogromnom snagom svoje radosti. Bio je izuzetno stvorenje. Onda je otišao, i čak su već počeli sumnjati u njega, i ukrcao se, a možda na zemlji i nije bilo mesta za njega? Gde li je sad? Ali bila je to divljačka radost, jedan jeziv dar. Otišao je.

A sad pada kiša i odlazimo kući da pijemo čaj i jedemo one kolače koje ti toliko voliš. A posle, a posle? On je bio tako lep i strašan s tom svojom radošću, i nije se plašio, i samo je unutrašnji treptaj njegove radosti već bio dovoljan da mu lomi čaše među prstima. Otišao je.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.