Srdjan Paunović
* * *
Dragi moji Baštovani!
Ovo pismo sam maločas dobio od svog prijatelja, dugogodišnjeg prosvetnog radnika. I želim da ga podelim sa vama. Nebitno je gde se slučaj desio (u Beogradu, ali stvarno je nebitno); desio se u Srbiji. Mogao se desiti bilo gde… Prenosim ga u formi kako sam ga dobio. Bez komentara. Za sada…
. . .
У НАШОЈ ШКОЛИ
Има ли потребе, на почетку ове приче, истицати да је истинита? Боље би било да није. А десила се ових дана, од свих земаља на Земљи, баш у нашој. То значи и у нашој школи. Има ли потребе питати да ли је ова прича једина таква која се у нашим школама дешава?
Ни дете ни момак, Дечак, тако ћемо га звати, растао је и дорастао до 8. разреда, као одличан ђак, на крилима подршке и љубави коју је имао од своје Мајке и старије Сестре, студенткиње. У себи још носи и сенку топлине љубави и поноса на свог оца, чији лик зна са породичних фотографија. Изненада је умро када је Дечак имао непуне три године. Све су њих троје заједништвом, али пре свега снагом својственом мајкама пребродили. И период живота од понижавајуће суме очеве пензије, и све недаће мајчиног тражења посла и пресељење из провинције у велики град и све што та промена носи. Тад је наизглед кренуло на добро, али после неколико година, после свега преживљеног и на својим леђима изнетог, Мајка се разболела.
Има ли потребе, на крају ове приче дати коментар? Има ли сврхе професоре подсећати на то да застану када уписују све те бесмислене оцене које живот у највећој мери демантује све одреда? Да погледају у очи оног са киме разговарају и размене неколико реченица са њим. Не о школи. Да чују нешто о животу и открију обрисе душе оног кога оцењују. Има ли смисла подсећати професоре да сваком оценом коју записују оцењујући ученика, они у ствари оцењују себе?
Uh, uh, pismo je patetično romantično i nije baš da ga podržavam, jer mnogo detalja u priči nedostaje, a da zaključim neku istinu na osnovu polovičnih stvari, neću.
Ispada kao da je nastavnica znala da dečko ima majku u bolnici, pa mrzovoljno klinca kažnjava. Klimavo. Nastavnica je sigurno stigla da momka upozna za par meseci ili godina koliko mu je predavala, čak i da nije, nije njen posao da ulazi u porodične probleme svih svojih učenika, pogotovu ako oni o tome i ne govore. Pretvorila bi se u psihoterapeuta koliko deca danas imaju problema sa roditeljima, društvom, sobom, životom.
Ako je nastavnica namćor i cepidlaka po svom karakteru, i kao takva predaje djacima, to opet nema nikakve veze sa majkom u bolnici, osim ako hoćemo da budemo patetični, već je to pitanje kakve mi nastavnike imamo u školama. Ovako mi je pismo vrlo lično lamentiranje nad ocenom deteta koje pisac sigurno poznaje.
Ja bi ovo malo uopštio.
Tema može biti jako široka i bezbroj puta prepričavana.
Moje mišljenje je da kadrovim u našem školstvu nedostaje malo više pedagoškog pristupa prema deci.
Da li je to posledica, negativne selekcije pri samom upisu u pedagoške akademije ili nedostatak vremena da se malo više pažnje posveti deci, a sve zbog preobilnog gradiva ili pak posrtanje celokupnog društva ili verovatno od svega po malo?
I onda ponovo u krug…
Prica nije bas zanimljiva, slabih ocena i tuznih prica ima svuda.
Ali da ste postavili tuznu pricu o nastavnici srednje skole koja je dobila otkaz jer se slikala u bikiniju, a izgleda sexy, pa posle nije mogla zbog toga da nadje novi posao, razvela se i iz ocaja i nemastine postala porno glumica. To je snazna i potresna prica.
Potrazite na internetu ime Tiffany Sheperd ili umetnicko ime Leah Lust.
Potresno.
@ Victor
Tvoj predlog i sugestija oko neke nastavnice i njene lične drame nije ni pristojan a ni dopadljiv, ni prema temi, ni prema autoru.
Odvlačiš pažnju.
@ Zlatko
Pisac ne poznaje dete, žive u različitim gradovima. Po prirodi posle priču mu je ispričao kolega, a on osetio potrebu da reaguje (pismo je napisano sa idejom da se objavi u prosvetnim novinama, a ja sam ponudio da ga objavim na blogu).
@ Victor
Slažem se da nepravdi i tužnih priča ima svuda oko nas. S tim da me neuporedivo više zanima sudbina nekog deteta „ovde“ nego neke profesorke „tamo“ (još na mreži, gde može da piše kome šta padne na pamet!).
Inače, u porodici imam studentkinju treće godine, gimnazijalca trećeg ratreda i još jednog muškog „osmaka“. Čuda sam se po školi nagledao, kao verovatno i svi vi! Nemam lepo mišljenje o profesorima koji ne poznaju svoju decu (kao ni o poslodavcima koji ne poznaju svoje radnike, etc…), a još manje o onima (bilo kojima) koji svoje svoje komplekse leče na slabijima. I ne mislim da je neznanje o ćeliji (ili bilo čemu) dovoljan razlog da se nekome nanese bol.
Da, ima i to veze, i otac i pokojna majka bili su mi prosvetni radnici…
I kao što napisah, ne mislim da je ova tema nova i spektakularna, samo sam hteo da je podelim sa vama, da čujem šta vi mislite…
Koliko para toliko muzike! Siromastvo vlada nama, po svim kriterijima.
Po skolama roditelji nastavnicama poklanjaju zlatne ogrlice, parfeme, cipele, zimovanja i letovanja, ne bi li vodili racuna o njihovoj deci. Male plate nastavnike teraju ocaj, pa sve prihvataju i kriterijumi padaju. To se ubrzano desava u zadnje vreme kako se drustvo raslojava, i kako se mnogi bogate lako i preko noci, to bahato pokazuju i imaju decu punu sebe. A onda jadni nastavnik to gleda i u njemu samo kljuca, pa i reaguje ovako. Cak se desi da ga i ucenici isamaraju, a da ne govorim o zezanju i pretnjama od strane ucenika. Naravno, ima puno i losih ljudi koji se bave nastavnim radom, mahom zbog partijskih selekcija i neatraktivnosti zanimanja u proslim vremenima, ali tu drzava nema nikakav kriterijum. Cak i kada bi ga sada postavila, da ocenjuje nastavnike, ocene bi se slomile na dobrim zbog politickih muvanja. Jer ako nisu u partiji koja vlada u skoli ili u lokalu, mozes biti najbolji lik na svetu, ima da te politicari isteraju pevajuci.
Meni je prica i zanimljiva i tuzna, nikako pateticna.Njena sustina je otudjenje, u ovom slucaju tamo gde ne bi smelo da ga bude, izmedju nastavnika i ucenika. Oni bi trebali da budu pre svega pedagozi,a ne kompjuteri koji izbacuju lekcije po normi zadatoj za platu i morali bi i privatno da poznaju i razumeju decu koja su im poverena na vaspitnje. Nije dovoljno da u skoli steknu samo cinjenicno znanje,mnogo je vaznije da steknu zivotno.
U ovom slucaju steci ce negativno.
Kome je profesorska plata mala, neka promeni profesiju.
Ponekad je mnogo vaznije pokazati malo dobrote i tolerancije nego svo znanje ovog sveta.
Bolje da ćutim ali i dalje mislim da je pismo „plitko“ činjenicama da bi na osnovu njega neki valjani zaključak mogli da izvedemo.
Ima nas različitih i ima svega, dobrog i lošeg u pedagogiji. Tek kada imamo dete u školi toga postanemo svesni. Neko je pomenuo nasilje učenika nad nastavnikom, bilo je takvih slučajeva u prethodnom periodu, što je tek problem, ali nije generalni trend. Zabrinuo bih se da je malicioznost nastavnika generalni trend a ne izuzetak. Moje dete je imalo problem sa jednom nastavnicom, i mi kao roditelji smo odmah reagovali. Ispotavilo se u stvari da je naše dete pravilo problem, ne nastavnica, i posle nekog vremena je stvar dovedene u red, radom i nastavnice i nas kod kuće sa detetom. I mislim da se ta vrsta angažmana dobro vrednuje, samo ako roditelji imaju volje, strpljenja i ako nisu ratoborni.
Ono što mene tišti to je opšti trend opadanja discipline po školama, kriterijum učenja i jedna neobaveznost koja caruje.
Mogu da razmisljam na nekoliko razlicitih nacina.
Mogu da mislim da je profesorka nevidjeno djubre. Da je ucenik totalno slab.Da je imao los dan, da su mu misli okrenute majci.
Mogu svasta nesto da mislim, ali ne mogu da vam opisem koliko je tom detetu i toj profesorici suzen prostor kad je prica ovako sazeta i data bez mnogih konkretnijih stvari.
Ajd da krenem od sistema: deca su prenatrpana nepotrebnim gradivom. Prekobrojnim casovima. Lose uradjenim rasporedom. Dopustanjem da sami odlucuju o svom odsustvovanju i kad treba i kad ne treba. Ne interesovanjem njihovih roditelja. Srozavanjem profesorskog integriteta na sve moguce nacine. i tako dalje i tako dalje…
Mogao bih da nagadjam oko nekih pitanja i kad je dete u pitanju i kad je nastavnica biologije???
Traziti misljenje u ovako suzenom prostoru, ravno je donosenju nekvalitetnog i neracionalnog suda o necemu o cemu mozemo samo da nagadjamo.
Radim kao prosvetni radnik i ne bi se slozio sa mnogim iznesenim stvarima , verovatno jer sam subjektivan , a s druge strane necu dozvoliti ni da neko tek tako proizvoljno optuzuje nastavnike bez ikakvih cinjenica. Ima raznih primera zloupotrebe radnog mesta, takodje nerazumevanje ili jednostavno fakultativni odnos prema poslu, ali za sve postoji resenje, pa i za ovakve slucajeve…
Napomenucu da je od ove skolske godine uveden novi zakon kojim ucenici moraju biti ocenjeni najmanje cetiri puta u toku polugodja. To podrazumeva da ukoliko odeljenje ima 30 ucenika, nastavnik koji ima veoma malo vremena za obradu, vezbanje i utvrdjivanje gradiva ( biologija je zastupljena sa po dva casa nedeljno) , bukvalno nema vremena da na bilo koji kvalitetniji nacin ispita ucenike pojedinacno, pa smo dosli u situaciju da neretko mnogi nastavnici daju kontorlne zadatke ucenicima a preklapanjem predmeta, deca jednostano nemaju mogucnostt da se iskazu u pravom svetlu.
Jos kad se desi da se nastavnici menjaju, tacnije da strucni menjaju nestrucne, ili one koji odlaze u penziju, za ovo kratko vreme tesko da ce nastavnik biti u prilici da bolje upozna ucenika i sve njegove probleme.
Neko je reko da to i nije obaveza nastavnika. I nije, ali su retki takvi nastavnici.
Verujem iz ove price da ce sve doci na svoje mesto, ne vezano za bolest majke , jer taj decak je prosao golgotu kroz gubitak jednog roditelja i \"jaci \"je u odnosu na decu sa oba roditelja. Mozda je ovo okrutno procenjivanje, ali upitajte bilo kojeg psihologa i videcete da na prvu loptu bas ovako izgleda.
Evo , i ja sada sebe vidim kroz svoj komentar kao nekompetetnog da prosudjuem ili dajem bilo koji kvalitetniji odgovr jer je prica totalno strura. To sto udara na nastavnicu iz aviona se vidi i baca u senku svu patetiku koju sa sobom nosi…
Eto fino sam pokusao da vam „skrenem paznju“ na konkretan problem jer postavljena prica vazdusasta i nema jasnu temu, ali vi odoste siroko, posto nema osnovne hipoteze rada.
Sta je hipoteza posta? Da nastavnici treba da upoznaju svoje ucenike ili da ne trebaju da daju jedinice zbog neznanja detalja, da budu meksi, saosecajniji?
To pitam jer se vidi da diskusija ide ka statusu nastavnika uopste.
Inace u svajcarskim licejima, koji vaze za elitne skole u svetskim razmerama, pogotovu one pri zenskim samostanima, ovakve epizode su svakodnevne.
Ne poredim to sa Srbijom i ovim postom vec navodim kao zanimljivost.