Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Turska, ili – kada počinje gašenje turističkih imperija ?

Aleksandar Parezanović

* * *

Pre nekoliko godina pisac ovih redova je čuo jednu zanimljivu teoriju o usponu i padu civilazacija, po kojoj su u prošlim vremenima one nastajale na sili, pljačkaštvu, bezobzirnosti, divljoj snazi i hrabrosti, a u špicu napredovanja bi se grupisale oko velikog vojskovođe, koji bi poželeo da osvoji ceo svet i na taj način postane besmrtan, prerastajući u Boga.

Kada bi se takav polubog umorio od ratovanja i osvajanja, počeo bi da okuplja mudrace iz naroda koje je prethodno pokorio i porobio, a ovi su ga navodili na izgradnju divnih objekata i obrazovanje. Naslednici tih silnika bi nastavili da se razvijaju u ovom smeru i da stvaraju sve lepše i lepše zaostavštine, da bi se na vrhuncu (kulturnom) svoje civilizacije pojavio drugi, primitivniji, luđi, pohlepniji i suroviji narod, sa sličnim kandidatom za živo božanstvo, koji bi lepo iz prethodne civilazacije spalio i pokorio, a onda uzeo mudrace pokorenih naroda i počeo pod njihovim uticajem da se „razblažuje“…

Ima li ova teorija neku primenu i u razvoju turizma ? Možda ima, a pokušaćemo to da nekako ukrstimo sa utiscima koje je pisac ovih redova stekao kroz tri posete mediteranskoj Turskoj, pomerajući se od severa ka jugu ove prelepe obale.

.

Priča 1 – severno letovalište Sarimsakli, preko puta Lezbosa, početak XXI veka

Beskrajna ljubaznost, puno lokalnih običaja utkanih u turističku ponudu,osećaj da ti uvek daju više nego što si platio, iznenađujući red i čistoća, žandarmi koji šetaju plažom i ne ostavljaju nikakvu dilemu – da li će eliminisati bilo koji problem koji bi mogao naružiti utisak gostiju, turistička policija koje se ugostitelji plaše ko vatra vode, nevidljivi ljudi koji u sobama fleke od ubijenih komaraca do narednog dana skinu, da vam ne bi kvarili utisak …

.

Priča 2 – središnje letovalište Fetije, gde Egej prestaje, a razvija se Mediteran, tačno na polovini prve decenije XXI veka

Na vlasti više nisu pobornici sekularne Turske, okrenuti Zapadu, već novi populisti koji podilaze i jakim verskim željama. Godine su učinile svoje, lokaliteti se brišu, te ponude je sve manje, a multinacionalnih brendova i konfekcijske ponude kod pića i hrane sve više.

Vidiš da je neko ozbiljan propisao standarde ponude hrane po hotelima i da ima dovoljno za one koji bi da se maknu od burgera, čipsa, piva i pomfrita, ali je konfekcijska ponuda Zapada ipak pobedila. Čisto je, ali nema više žandrma i turističke policije,osmeh je tu, ali se trgovci nešto sporije dižu da te usluže, ako su već seli.

.

Priča 3 – južna ponuda Alanya, tu blizu krivine ka Arapskom poluostrvu, krajem prve decenije XXI veka, kada islamska populistička vlast već ima tradiciju drugog mandata.

Osmeh je postao prilično skup, primenjuju se „optimalističke“ metode ishrane, pa se ne nudi previše turskih đakonija, a pomfrit i testenine vladaju, morske ribe nema u ponudi, jer je to skupo i rizično. Kelneri dozvoljavaju sebi da vam pokažu da nisu impresionirani onim što ste poručili, tamo gde pre desetak godina nije bilo ni jednog papirića, a pre par godina jednog, sada ima nekoliko papirića, koji će sačekati da ih neko pokupi, jer i to košta, a verovatno su i dnevnice sirotih brđana, komunalnih radnika, porasle.

Nudi vam se „narodna pesma u obradi“, retko vam se nudi hleb „lavaš“, a tu je zato prepevani „doner kebab“, sa začinima koji su prethodno pobedili u SAD i na severu Evrope, koji vam i susedi Grci u svojim konfekcijskim letovalištima nude, kao „giros/suvlaki“…

Ako želite da doživite nešto drugačije, nude vam se posete nomadskim šatorima, gde neki ljudi iz komšiluka sede kao statisti na ćilimima i puše nargile, nane mese pite, a vi pored njih srkućete čaj i dosoljavate sve to koka-kolom.

.

Ko je sledeći ?

Dakle, koja je sledeća turistička imperija koja će preklopiti ove poznate, koji su se pomalo umorili, posustali i izgubili posebnost, zbog kojih su ih posećivali turisti koji su imali duha za istraživanje i želju za trošenjem. Turcima sada nije jasno zašto su privukli konfekcija-turiste, pa im oni ne troše pare na turska kupatila, turske masaže i ostale usluge, kojih su se u drugom poluvremenu svoje ofanzive, setili. Ovi gosti što ste ih dobili, jedu pomfrit i ta dva sveta ne možeš pomešati, a da oba budu zadovoljni, a i treća strana, domaćini – da budu zadovoljni.

I još nešto, jedna umereno mala turističko-potrošačka nacija, iz Srbije, od ove godine bez viza može na destinacije za koje im je do sada trebalo za „ćagu“ 2 kg potvrda i uverenja, 22 sata čekanja u redovima za dobijanje željenog pečata-marke u pasošu i pola kila živaca za redovna poniženja, dok se cela avantura viziranja ne završi. To je u Turskoj sve zamenjivalo 10 EUR po pasošu, na samom graničnom prelazu. Iduće godine to neće biti prednost ove turističke imperije.

Možda, ako bi povratili onaj osmeh i srdačnost iz priče broj 1, stare desetak godina …

. . .

4 komentara

  • Mene je dojmila radna disciplina u Turskoj.
    Veoma su vredni. Zna se tačan red i hijerarhija.
    Vidi se da su nekada bili imperija. Ostalo po nešto.

  • re: Zlatko
    Mislim da se radi o Grupi „Fire of Anatolia“ u režiji čuvenog Mustafe Dardagana
    Imao sam sreću da ih gledam u takodje čuvenoj areni Aspendos u Turskoj.
    O utiscima bi mogao da se napiše i jedan post 🙂

  • @ hook

    Da, o njima se radi. Gostovali su pre dve tri godine u Beogradu i ostavili sjajan utisak. Prosto smo bili fascinirani koliko igrača na bini može tako ujednačeno da izvodi dosta tešku koreografiju, sa toliko energije i preciznosti. I na sletu se mogu izvoditi kordinisane koreografije, ali one su jednostavne, lake i usporene, a ovde je to bila eksplozija pokreta kroz jednu savršenu uigranost i disciplini.

    Utisak moje supruge i moj je bio da smo videli imperiju uživo, i nekako ti se razbistri kako to da su Turci bili svetsko carstvo vekovima, jer ih mi kroz udžbenike doživljavamo kao bandu huligana koje je Marko Kreljević topuzom razvejavao, a u stvarnosti su oni bili vrhunska, utrenirana i disciplinovana vojska koja je gazila sve pred sobom. „Fire of Anatolia“ su uspeli da to demonstriraju.

    Ti pravi post o njima, a ja ću dati samo link ka kratkoj demonstraciji njihove veštine – malo liči na irski „River dance“ u ovoj koreografiji, ali imaju oni mnogo veće i složenije masovne igre od „River dance“-a 😉

    http://www.youtube.com/watch?v=gTGyFkLIEp0&feature=related

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280