Aleksandar Parezanović

* * *

Pre nekoliko godina pisac ovih redova je čuo jednu zanimljivu teoriju o usponu i padu civilazacija, po kojoj su u prošlim vremenima one nastajale na sili, pljačkaštvu, bezobzirnosti, divljoj snazi i hrabrosti, a u špicu napredovanja bi se grupisale oko velikog vojskovođe, koji bi poželeo da osvoji ceo svet i na taj način postane besmrtan, prerastajući u Boga.

Kada bi se takav polubog umorio od ratovanja i osvajanja, počeo bi da okuplja mudrace iz naroda koje je prethodno pokorio i porobio, a ovi su ga navodili na izgradnju divnih objekata i obrazovanje. Naslednici tih silnika bi nastavili da se razvijaju u ovom smeru i da stvaraju sve lepše i lepše zaostavštine, da bi se na vrhuncu (kulturnom) svoje civilizacije pojavio drugi, primitivniji, luđi, pohlepniji i suroviji narod, sa sličnim kandidatom za živo božanstvo, koji bi lepo iz prethodne civilazacije spalio i pokorio, a onda uzeo mudrace pokorenih naroda i počeo pod njihovim uticajem da se „razblažuje“…

Ima li ova teorija neku primenu i u razvoju turizma ? Možda ima, a pokušaćemo to da nekako ukrstimo sa utiscima koje je pisac ovih redova stekao kroz tri posete mediteranskoj Turskoj, pomerajući se od severa ka jugu ove prelepe obale.

.

Priča 1 – severno letovalište Sarimsakli, preko puta Lezbosa, početak XXI veka

Beskrajna ljubaznost, puno lokalnih običaja utkanih u turističku ponudu,osećaj da ti uvek daju više nego što si platio, iznenađujući red i čistoća, žandarmi koji šetaju plažom i ne ostavljaju nikakvu dilemu – da li će eliminisati bilo koji problem koji bi mogao naružiti utisak gostiju, turistička policija koje se ugostitelji plaše ko vatra vode, nevidljivi ljudi koji u sobama fleke od ubijenih komaraca do narednog dana skinu, da vam ne bi kvarili utisak …

.

Priča 2 – središnje letovalište Fetije, gde Egej prestaje, a razvija se Mediteran, tačno na polovini prve decenije XXI veka

Na vlasti više nisu pobornici sekularne Turske, okrenuti Zapadu, već novi populisti koji podilaze i jakim verskim željama. Godine su učinile svoje, lokaliteti se brišu, te ponude je sve manje, a multinacionalnih brendova i konfekcijske ponude kod pića i hrane sve više.

Vidiš da je neko ozbiljan propisao standarde ponude hrane po hotelima i da ima dovoljno za one koji bi da se maknu od burgera, čipsa, piva i pomfrita, ali je konfekcijska ponuda Zapada ipak pobedila. Čisto je, ali nema više žandrma i turističke policije,osmeh je tu, ali se trgovci nešto sporije dižu da te usluže, ako su već seli.

.

Priča 3 – južna ponuda Alanya, tu blizu krivine ka Arapskom poluostrvu, krajem prve decenije XXI veka, kada islamska populistička vlast već ima tradiciju drugog mandata.

Osmeh je postao prilično skup, primenjuju se „optimalističke“ metode ishrane, pa se ne nudi previše turskih đakonija, a pomfrit i testenine vladaju, morske ribe nema u ponudi, jer je to skupo i rizično. Kelneri dozvoljavaju sebi da vam pokažu da nisu impresionirani onim što ste poručili, tamo gde pre desetak godina nije bilo ni jednog papirića, a pre par godina jednog, sada ima nekoliko papirića, koji će sačekati da ih neko pokupi, jer i to košta, a verovatno su i dnevnice sirotih brđana, komunalnih radnika, porasle.

Nudi vam se „narodna pesma u obradi“, retko vam se nudi hleb „lavaš“, a tu je zato prepevani „doner kebab“, sa začinima koji su prethodno pobedili u SAD i na severu Evrope, koji vam i susedi Grci u svojim konfekcijskim letovalištima nude, kao „giros/suvlaki“…

Ako želite da doživite nešto drugačije, nude vam se posete nomadskim šatorima, gde neki ljudi iz komšiluka sede kao statisti na ćilimima i puše nargile, nane mese pite, a vi pored njih srkućete čaj i dosoljavate sve to koka-kolom.

.

Ko je sledeći ?

Dakle, koja je sledeća turistička imperija koja će preklopiti ove poznate, koji su se pomalo umorili, posustali i izgubili posebnost, zbog kojih su ih posećivali turisti koji su imali duha za istraživanje i želju za trošenjem. Turcima sada nije jasno zašto su privukli konfekcija-turiste, pa im oni ne troše pare na turska kupatila, turske masaže i ostale usluge, kojih su se u drugom poluvremenu svoje ofanzive, setili. Ovi gosti što ste ih dobili, jedu pomfrit i ta dva sveta ne možeš pomešati, a da oba budu zadovoljni, a i treća strana, domaćini – da budu zadovoljni.

I još nešto, jedna umereno mala turističko-potrošačka nacija, iz Srbije, od ove godine bez viza može na destinacije za koje im je do sada trebalo za „ćagu“ 2 kg potvrda i uverenja, 22 sata čekanja u redovima za dobijanje željenog pečata-marke u pasošu i pola kila živaca za redovna poniženja, dok se cela avantura viziranja ne završi. To je u Turskoj sve zamenjivalo 10 EUR po pasošu, na samom graničnom prelazu. Iduće godine to neće biti prednost ove turističke imperije.

Možda, ako bi povratili onaj osmeh i srdačnost iz priče broj 1, stare desetak godina …

. . .