Redakcija Bloga

 

Šta spaja Adema Ljajića i Toleta Karadžića – pravda i nepravedna reprezentacija

 

Spaja ih Srpska himna, koja zaziva „Bože pravde“. Pravda nebeska, odnosno nepravda ljudska je ono što ih spaja. Jedan mlad a drugi star, ali oba u istom duhovnom svetu, opijeni slavom, novcem i moći. A na pravdu su zaboravili.

 

Alahu spasi!

Mladi fudbaler Adem Ljajić je odbio da peva Srpsku himnu iako je potpisao, dao zavet da će to uraditi. Kako onda može očekivati da u njegovom budućem životu bude pravde, kako da ga poštuju kada krši ono što je obećao. Mlad je fudbaler i karijera mu tek predstoji ali je sam sebe bacio u blato.

I nije uopšte stvar toga što Bošnjačke partije pokušavaju da ispolitizuju jedno lično pitanje mladog muslimana koji ne želi da peva Srpsku himnu, koja nigde u sebi ne spominje pravoslavnu veru, niti Gospod Bog u pesmi ima neko versko opredeljenje. Ali muslimani su oduvek svoju nacionalnu pripadnost poistovećivali sa verom, pa se neće hteti nazvati Srbima muslimanima.

A i muslimani veruju u jednog Boga, i Adem je pevajući himnu mogao lako da zamisli i da peva „Alahu spasi“. Mogao je ali nije hteo, stideo se. Koga? Svojih drugova iz reprezentacije ili drugova iz Novopazarske čaršije, sebe ili Boga?

Mislim da treba da se stidi svog gesta i pogaženog zaveta sa sobom i sa svojim Bogom, jer u Ademu nema pravde, pa kako ti prema drugima i Bog će prema tebi, ma kako ga ti prizivao i zvao.

 

Toletov pravednički obraz

Tole Karadžić, predsednik Fudbalskog Saveza Srbije je ojadio srpski fudbal svojom sujetom a sada je to i novčano izraženo milionima eura koje FSS treba da plati bivšem selektoru Antiću, u sporu koji je nastao Toletovom arogancijom i apsolutizmom. Gospodinu Karadžiću nije obraz ni pocrveneo ni zadrhtao kada su u Švajcarskoj presudili njegovoj ličnoj gluposti i nije ni pomislio da da ostavku na svoje predsednikovanje, jer je savez uterao u višemilionski dug.

Ne, naprotiv, on je bahato najavio „Ćeraćemo se još, po našim sudovima, a znate ko tu dobija na domaćem terenu“. Ta pretnja Antiću, izrečena javno preko novina, govori sve o njemu ali o nama. On pravde nema, zna da su pravdu zaboravili i domaći sudovi, ista je to ekipa ljudi i reprezentacija sitnih duša željnih privilegija. Ali najgore od svega je što pravde nemaju ni svi oni po fudbalskim klubovima i partijama koje ga drže u sedlu Fudbalskog saveza Srbije i dozvoljavaju mu da se kao najprimitivniji arambaša ponaša. Oni su reprezentacija nepravde, tim koji uvek pobedjuje u ovoj nemoj i slaboj zemlji.

Zaista vam kažem braćo Srbi, treba češće da pevate himnu i da molite Gospoda za pravdu, ako pravdu stvarno želite. Jer na pravdi i poštenju ćete biti jaki i složni. Na pravdi i moralu se zasnivaju uspešni društveni ugovori u zajednici, na pravdi i poštenju odrastaju zdrava deca i zdravo društvo, na pravdi i poštenju su ljudi srećni i bogati jer niko ne otima od njih. Na pravdi nema arambaša i razbojnika jer su nemoćni protiv reprezentacije pravednih.

Ali pre toga braćo i sami treba da postanete pravedni. Tek tada će vaše pevanje i molitve čuti Bog!

.

 

Himna Republike Srbije

 

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i odsad nam budi spas.

 

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod.
Bože, spasi, Bože, hrani,
srpske zemlje, srpski rod!

 

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu,
a najjači srpstvu grad.

 

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod.
Bože, spasi, Bože, hrani
srpske zemlje, srpski rod!

 

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom,
blagoslovi Srbu selo,
polje, njivu, grad i dom!

 

Kad nastupe borbe dani,
k pobedi mu vodi hod.
Bože, spasi, Bože, hrani
srpske zemlje, srpski rod!

 

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj
nastalo je novo doba,
novu sreću, Bože, daj!

 

Otadžbinu srpsku brani,
petvekovne borbe plod.
Bože, spasi, Bože, brani,
moli ti se srpski rod!

. . .

Himna Republike Srbije „Bože pravde“