Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KIŠA…

Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila. Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…

 

Ranojutarnja, jesenja kiša. Dremljiva prva smena, u autobusu zaglavljenom na mostu od barži, čeka rasplet ko zna kakvog saobraćajnog gordijevog čvora.

košava mreška

Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila.

– Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi….

Okrenuh glavu od prozora. Sitan čovek u iznošenom mantilu, nervozno je stiskao aktovku.

– Molim..?

– Čim se namrštilo na kišu, steglo me u stomaku. I, eto, zaboravio sam doručak i ključeve od kancelarije…

E, samo si mi ti trebao, pomislih.

– I kako će sad ući… a, onaj debeli delovođa, Arsa, jedva će dočekati…

– Pa, mogu malo pričekati… Ni sam ne znam zašto sam se upustio..

– Ali, gospodine, pogledao me je zgranuto, lično Načelnik je rekao, ključeve mogu dati samo Simici, on nikada ne kasni… Prokleta kiša!

– Pa, vidite i sami da je saobrać…

– Kiša, gospodine moj, kiša…!

Izrekao je to čudno uverenje glasom koji ne trpi pogovor.

– Nek se samo navuku oblaci, ovamo od Futoga, odmah neko zlo…

Zastao je, kao da mi daje šansu da se odlučim: prekini razgovor, ili…

Bio je to jedan od onih dana kad se, ko zna zašto, odlučuješ za ….ILI!

– Prvo me žigne u leđima, onda neka teskoba u grudima, na kraju, čekaj Simice šta će te zgrabiti za vrat… Zamislite samo. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…

– Kiša… – rekoh tupavo…

– Eto vidite… I SAMI STE ODMAH ZAKLjUČILI… – poentirao je trijumfalno, a zatim okrenuo glavu zguren na sedištu i nezainteresovan za moje dalje postojanje….

Rano jutro. Dremljiva prva smena. Saobraćajka na baržama. Košava. Simica… KIŠA…

– Ima i sretnih kiša..!

– Šta ste rekli… – gotovo se zagrcnuo.

– Ima…

– Čuo sam… – reče besno – ta, odakle vam samo ta glupost?!

Okrenuo sam glavu ka prozoru ne želeći… Napeta tišina, remećena samo škripanjem barži. Taman kad sam pomislio da je odus…

– Oprostite… – glas mu je zvučao pomirljivo… – za uniformu oficira i ljude u njoj, vezuju me najlepše uspomene. Njihova reč je često bila zakon za mene. Poverenje… O kakvim kišama vi to..?

– O letnjim pljuskovima detinjstva, kad sam bosonog trčao po baricama. O jednom majskom pljusku koji je sakrio prvi poljubac ispod rascvetale jabuke. O jednoj kiši koja je oprala prve zrele trešnje. O kiši koja je plesala sa Džin Kelijem u onom filmu. O onoj sretnoj kiši u kosi Preverove Barbare. O kiši kojoj se Cigani raduju, jer će posle nje doći sunce. O…

Izrecitovao sam to u jednom dahu… Duga ćutnja. Omaž uspomenama…

– Mislite na film „Amerikanac u Parizu“?

– Da…

Kao na neki čudesni znak, kiša je stala, a autobus se pokrenuo…

– Majstore stani… – bio je to Simica. Uz burno negodovanje, izašao je iz autobusa, stao pored mog prozora, raširio kišobran i zaplesao po barici… Singing in the rain

Autor: Dušan Dikić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: