Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila. Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…
Ranojutarnja, jesenja kiša. Dremljiva prva smena, u autobusu zaglavljenom na mostu od barži, čeka rasplet ko zna kakvog saobraćajnog gordijevog čvora.
Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila.
– Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi….
Okrenuh glavu od prozora. Sitan čovek u iznošenom mantilu, nervozno je stiskao aktovku.
– Molim..?
– Čim se namrštilo na kišu, steglo me u stomaku. I, eto, zaboravio sam doručak i ključeve od kancelarije…
E, samo si mi ti trebao, pomislih.
– I kako će sad ući… a, onaj debeli delovođa, Arsa, jedva će dočekati…
– Pa, mogu malo pričekati… Ni sam ne znam zašto sam se upustio..
– Ali, gospodine, pogledao me je zgranuto, lično Načelnik je rekao, ključeve mogu dati samo Simici, on nikada ne kasni… Prokleta kiša!
– Pa, vidite i sami da je saobrać…
– Kiša, gospodine moj, kiša…!
Izrekao je to čudno uverenje glasom koji ne trpi pogovor.
– Nek se samo navuku oblaci, ovamo od Futoga, odmah neko zlo…
Zastao je, kao da mi daje šansu da se odlučim: prekini razgovor, ili…
Bio je to jedan od onih dana kad se, ko zna zašto, odlučuješ za ….ILI!
– Prvo me žigne u leđima, onda neka teskoba u grudima, na kraju, čekaj Simice šta će te zgrabiti za vrat… Zamislite samo. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…
– Kiša… – rekoh tupavo…
– Eto vidite… I SAMI STE ODMAH ZAKLjUČILI… – poentirao je trijumfalno, a zatim okrenuo glavu zguren na sedištu i nezainteresovan za moje dalje postojanje….
Rano jutro. Dremljiva prva smena. Saobraćajka na baržama. Košava. Simica… KIŠA…
– Ima i sretnih kiša..!
– Šta ste rekli… – gotovo se zagrcnuo.
– Ima…
– Čuo sam… – reče besno – ta, odakle vam samo ta glupost?!
Okrenuo sam glavu ka prozoru ne želeći… Napeta tišina, remećena samo škripanjem barži. Taman kad sam pomislio da je odus…
– Oprostite… – glas mu je zvučao pomirljivo… – za uniformu oficira i ljude u njoj, vezuju me najlepše uspomene. Njihova reč je često bila zakon za mene. Poverenje… O kakvim kišama vi to..?
– O letnjim pljuskovima detinjstva, kad sam bosonog trčao po baricama. O jednom majskom pljusku koji je sakrio prvi poljubac ispod rascvetale jabuke. O jednoj kiši koja je oprala prve zrele trešnje. O kiši koja je plesala sa Džin Kelijem u onom filmu. O onoj sretnoj kiši u kosi Preverove Barbare. O kiši kojoj se Cigani raduju, jer će posle nje doći sunce. O…
Izrecitovao sam to u jednom dahu… Duga ćutnja. Omaž uspomenama…
– Mislite na film „Amerikanac u Parizu“?
– Da…
Kao na neki čudesni znak, kiša je stala, a autobus se pokrenuo…
– Majstore stani… – bio je to Simica. Uz burno negodovanje, izašao je iz autobusa, stao pored mog prozora, raširio kišobran i zaplesao po barici… Singing in the rain…
Ovo je prica mog tate, ko je ovo postavio?
Tamara, ako je Vaš tata Dušan Dikić, onda je sve u redu. Imamo dozvolu za objavu ove priče. Pozdrav od redakcije magazina Bašta Balkana!