Dušan Dikić: Košava mreška mutnu vodu Dunava

KIŠA…

Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila. Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…

Ranojutarnja, jesenja kiša. Dremljiva prva smena, u autobusu zaglavljenom na mostu od barži, čeka rasplet ko zna kakvog saobraćajnog gordijevog čvora.

Košava mreška mutnu vodu Dunava, pa izgleda, kao da se velika reka naježila.

– Kad god pada kiša, meni se neka nesreća obavezno zgodi….

Okrenuh glavu od prozora. Sitan čovek u iznošenom mantilu, nervozno je stiskao aktovku.

– Molim..?

– Čim se namrštilo na kišu, steglo me u stomaku. I, eto, zaboravio sam doručak i ključeve od kancelarije…

E, samo si mi ti trebao, pomislih.

– I kako će sad ući… a, onaj debeli delovođa, Arsa, jedva će dočekati…

– Pa, mogu malo pričekati… Ni sam ne znam zašto sam se upustio..

– Ali, gospodine, pogledao me je zgranuto, lično Načelnik je rekao, ključeve mogu dati samo Simici, on nikada ne kasni… Prokleta kiša!

– Pa, vidite i sami da je saobrać…

– Kiša, gospodine moj, kiša…!

Izrekao je to čudno uverenje glasom koji ne trpi pogovor.

– Nek se samo navuku oblaci, ovamo od Futoga, odmah neko zlo…

Zastao je, kao da mi daje šansu da se odlučim: prekini razgovor, ili…

Bio je to jedan od onih dana kad se, ko zna zašto, odlučuješ za ….ILI!

– Prvo me žigne u leđima, onda neka teskoba u grudima, na kraju, čekaj Simice šta će te zgrabiti za vrat… Zamislite samo. Kad sam se prvi put ženio – kiša, razbežali se svatovi. Drugi put – kiša, matičar se šlogir’o. Treći put, ajd’ pogodite…

– Kiša… – rekoh tupavo…

– Eto vidite… I SAMI STE ODMAH ZAKLjUČILI… – poentirao je trijumfalno, a zatim okrenuo glavu zguren na sedištu i nezainteresovan za moje dalje postojanje….

Rano jutro. Dremljiva prva smena. Saobraćajka na baržama. Košava. Simica… KIŠA…

– Ima i sretnih kiša..!

– Šta ste rekli… – gotovo se zagrcnuo.

– Ima…

– Čuo sam… – reče besno – ta, odakle vam samo ta glupost?!

Okrenuo sam glavu ka prozoru ne želeći… Napeta tišina, remećena samo škripanjem barži. Taman kad sam pomislio da je odus…

– Oprostite… – glas mu je zvučao pomirljivo… – za uniformu oficira i ljude u njoj, vezuju me najlepše uspomene. Njihova reč je često bila zakon za mene. Poverenje… O kakvim kišama vi to..?

– O letnjim pljuskovima detinjstva, kad sam bosonog trčao po baricama. O jednom majskom pljusku koji je sakrio prvi poljubac ispod rascvetale jabuke. O jednoj kiši koja je oprala prve zrele trešnje. O kiši koja je plesala sa Džin Kelijem u onom filmu. O onoj sretnoj kiši u kosi Preverove Barbare. O kiši kojoj se Cigani raduju, jer će posle nje doći sunce. O…

Izrecitovao sam to u jednom dahu… Duga ćutnja. Omaž uspomenama…

– Mislite na film „Amerikanac u Parizu“?

– Da…

Kao na neki čudesni znak, kiša je stala, a autobus se pokrenuo…

– Majstore stani… – bio je to Simica. Uz burno negodovanje, izašao je iz autobusa, stao pored mog prozora, raširio kišobran i zaplesao po barici… Singing in the rain…

Autor: Dušan Dikić