Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Dušan Dikić: Brzim preko Bosne

BRZIM PREKO BOSNE

Vagon je bio prepun. Dan Republike. Bila su to vremena junačkih putešestvija vozovima bez voznog reda i sigurnih dolazaka. Nekako se probila do mene, nošena onim, „pomer’ se, bolan, ka sredini…“

 

Sivilo perona. Vešti šibicari i dežurni naivci. Vruća krompiruša. Kiselo ovčije mleko i obavezno „brzi za Beograd kasni u polasku…“

Brzim preko Bosne
Prva prekomanda.
Ona je ušla u Podlugovima – ukrštanje s lokalnim broj 843 za Brezu.
„Stresla je sneg s plave kose…“
Vagon je bio prepun. Dan Republike.
Bila su to vremena junačkih putešestvija vozovima bez voznog reda i sigurnih dolazaka.
Nekako se probila do mene, nošena onim, „pomer’ se, bolan, ka sredini…“
Jel mogu tu spustit kofer…?
U njenim očima neko vedro majsko jutro iznad Bjelašnice.
Ej, bolan, u šta si se to zaćorio…?
Oprostite… naravno…
Krv mi je odmah počela poprimati aristokratsku boju njenih očiju!
Kud si pošo…?
U prekomandu…
Đe ti je to..?
To je… Beograd… novo radno mesto…
Kakvo novo radno mesto. Sad će Olimpijada. Da nisi što zabrlјo…?
Ni sam ne znajući zašto, počeo sam se pravdati i pričati, pričati, priča…
Sve do Visokog.
Od Visokog sam počeo lagati, onako poručnički, sve zaklјinjući se u bogatstvo oficirskog kofera.
Ona me je gledala onim majskim jutrom, dodajući borove Trebevića i opojni vazduh Igmana.
Ala znaš lepo lagat, rekla mi je kod Zenice, jednako držeći glavu nagnutu u stranu i sve mi verujući.
U tunelu Vranduk me je počela lјubiti!
I sad znam koliko je dugačak mrak Vranduka – jedan polјubac, sto sudara zubima, dve hilјade damara u mojim žilama.
Usne su joj imale ukus Mostarskih belih trešanja-alica, s proleća, na Sarajevskim pijacama.
Kod Doboja sam je zaprosio!
Kako i dolikuje poručniku.
Rekao sam da ću radi nje biti drug general, a ona drugarica-kralјica.
Nećkala se. Odbijala, pozivajući svime što ima.
Ubeđivao sam je snagom očajnika, koji u jednom trenu može dobiti i izgubiti sve!
Ona me je grčevito lјubila jednako govoreći, ćuti, ne staj mi na muku.
Kod Maglaja je pristala.
U Šamcu je sišla.
Trebala sam još u Doboju vatat bus za Derventu. Totalno si me sludio. Oš me čekat iskreno bolan. Samo da kažem mojima, pa eto me u Beogradu. Posle nek me ubiju…
Košava je duvala tri nedelјe.
Čekao sam je u iznajmlјenoj mansardi, Cara Dušana broj… stanica dvojke, zbunjen velikim gradom i nepoznatim lјudima…
Nekako pred Novu godinu stiglo je pismo.
Oko moje,
nisi me nikako trebo puštat iz voza. Triput sam bežala, al stizala me braća. Ubiše. Kažu, kako smo te obećali, biće. Udala sam se za Dan JNA. Nemoj me zaboravit i nemoj nikom više tako lepo lagat ko meni…
Ni za ime je nisam pitao.
Ljubav ima samo jedno ime?!
Mladost-ludost?!
Neka.
Bilo je.
Bilo je još prekomandi, al nikad više onog vedrog majskog jutra iznad Bjelašnice i nikad više onog ukusa Mostarskih alica, s proleća, na Sarajevskim pijacama.

Autor: Dušan Dikić

Ostavite komentar

Ostavite komentar