Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Dušan Dikić: Kako smo gubili poverenje u narodu

KAKO SMO GUBILI POVERENJE…

kako smo gubili

Rane devedesete…

Kasnonovembarsko, maglovito, sitnosipeće jutro u penzoškom redu za narodni hleb i jogurt u kesicama.

– Ej, ti… Zaustavi je… Vidiš da ide preko reda… GOSPOĐA…!

– Ej, ti… OFICIRU… Jesi l’ pon’o uši? Da, da, TEBI govorim… Šta se praviš?!

Mala, debela, neočešljana žena u perjanoj jakni, koja je pamtila bolje dane i ispod koje je virila flanelska kućna haljina.

– Oprostite, ja sam penzioner… – rekoh tupavo.

– Ma nemoj… Da kojim slučajem nisi bio oficir-potpukovnik, pre ČINA penzionera?!

– Jesam… – ja, još tupavije.

– E, onda si VOJNI penzioner… I ima da praviš red na javnom mestu – rekla je uz nemo i masovno klimanje glavama u redu – ne mogu GOSPOĐE preko reda kako im se… Ispred radnog naroda!

– Nisam ja ovlašćen – tupavostima nikad kraja.

– Ma nemoj – reče razjareno – ko što niste bili ovlašćeni da izvršite državni udar i pohapsite bitange koje su nas DOVDE dovele – opet masovno klimanje glavama – a, sad se kao čudite, što je procenat poverenja u vas pao sa osamdeset posto, na šezdeset posto!

Sredina devedesetih…

Omiljeni udbaški montgomerac, zamenio je elegantnim kaputom tranzicionog, višestranačkog demokratu.

– Dile, kućo stara… Izvini, čeka me šofer, al moram ti reći na brzinu, da sam se strašno razočarao u VAS! Da, da… Znaš mog klinca… Uvek je bio na majku neposlušan i nestašan, al’ kad je jednom u pijanom stanju udario milica… Mada su gospoda rekla da me znaju i da nema problema, pobogu, pa nije ga ubio! Rekoh – ne, ne, ne… Ovog puta neće lako proći! A, ne! Mada se žena protivila, preko Steve iz Vojnog odseka sredim da ga puknu na Kosovo, što dalje od mame… Reko’, srediće te vojska, majčin sine!

– I jesmo li ga…?!

– Je l’, ti to mene… – podigao je guste gorštačke obrve – ma, totalno ste me… Ma nemam reči…

– Čekaj, šta je?

– Šta je… Ovome se od tebe… Počeli ga DRUGOVI oficiri kažnjavati kad god se kome… Da ne psujem…

– Šta je ura…?

– Uradio, pa uradio… Pobeg’o sa straže, al’ trideset dana ćuze… Ipak, čoveku na mom položaju…

– Čekaj… Pa, pobegao je sa straže! Ta, ti najbolje znaš kol’ko je to…

– Šta ja… Ma, je l’ ti to meni nešto kao politički?!

– Ma, ne, pobogu!

– Svi ste vi stare KOMUNjARE! Dobro gospoda iz stranke kažu, da ne zaslužujete ni ti tih četrdeset posto poverenja!

Kraj…

– Nemoj da ideš… Cmok… Cmok…

– Ali, mišu moj… Dežurstvo…

– Cmok… Cmok…

– Dobro… Zamoliću Peru da me zameni.

– Cmok… Cmok…

– Šta je… Opet u kasarnu… Koji je sad svetski razlog, da mi je znati?!

– Pa, ti bi bar trebala….

– Trebala… Ni da me u… poljubiš… Ne bih te razumela… Nije moguće da te još uvek primaju u kasarnu… Kako samo prođeš pored onog vojnika na kapiji?!

– Pokažem mu tvoju sliku…

Mišljenje mirovnog veća je, da, pošto ne postoji ni minimalan procenat poverenja između ovde prisutnuh supružnika, predmet brakorazvodne parnice prosledi sudskom veću na dalje postupanje.

Ostavite komentar

Ostavite komentar