Dušan Dikić: Most

MOST

Mada me je strahovito svrbelo, oficiri i oficiruše su, uskraćeni za moje stručne komentare, na miru obavljali svakodnevni ritual pijenja kafe „u pet popodne“. Sve dok…

Nije da me ne zovu na kafu.

Zovu.

– Al, da ne vidiš više te tvoje mostove u šolji…

To, ova moja. Smiljka.

– I, naročito da ne komentarišeš, kad Zora lepo vidi u šolji, šta će biti…

– Zora ? Videla je da armije neće ukinuti. I, da će Nadin muž zbrisati, a zbriso njen. I, da će…

– O’š ti da ideš?!

– ‘Oću.

– A, šta fali mostovima?

– E, sad mi je DOS-ta! Dosta mi je ovog nužnika od kasarne, kog ste „stručno“ nazvali „nužni smeštaj“, dosta mi je odlazaka na posao u Novi Sad vojnom skelom preko ledenog Dunava, a ne znam ni da plivam, dosta mi je… A, gospodin je poslao i pesmu u „Dnevnik“… Na spomenik ću ti je uklesati, znaš!

Reka, k’o reka. Obična.

Obale k’o obale. Obične.

Most, k’o most. Običan.

Bomba, k’o bomba. Obična.

Ima bomba – nema most.

Ostaše samo obale da lutaju jedna pored druge, bez nade da se ikada sret…

– DOS-ta… Pet dana kelj za sve… Jeste, na spomenik ću ti je uklesati, al’ ne ovde leži neobična, već OBIČNA budala… No, nije ti ni to bilo DOS-ta… Smislio DRUG-pot-pukov-NIKO-u- penziji, smer pešadija, da se na kafi ubeđuje sa GOSPODINOM pukovnikom, inžinjercem, kako je najbolje prvo napraviti most na baržama preko Dunava, a ne…

– Njemu su se tri mosta srušila, zato je i prevremeno penzionisan…

– Ćuti, grom te… Sav si mi crven pred očima…

– Mama, zakasnićete na kafu…

– Zaveži i ti… I, nemoj slučajno, kad se vratim, da zateknem onu barabu od momka, kog ti nazivaš studentom!

Mada me je strahovito svrbelo, oficiri i oficiruše su, uskraćeni za moje stručne komentare, na miru obavljali svakodnevni ritual pijenja kafe „u pet popodne“.

Sve dok…

DRUG-zas-tav-NIKO-u-penziji, smer pešadija, Zarije-večiti mladoženja-Brkić, samo bog zna zašto, večito je do zadnjeg metka podržavao moje stavove.

Al’, nikad nije započinjao raspravu prvi.

Sve dok…

– Diko, bolan, iz kog vilajeta ti je nadošlo ono o baržama?!

– Prosto, vidiš… Ledena košava iz njenih ledeno plavih… Preseče… Nije to toliko ni važno…

– Zbilja, DRUŽE zastavniče, NjEGOV glas sa prestola načelnika inž. bio je isto što i presuda. To nije toliko važno!

– Kako nije bolan?, nije odustajao tako lako Bosanac, evo sam sluš’o na vjestima maloprije, doneše bolan odluku da se izgradi prvo most na baržama.

U tom istorijskom trenutku totalnog trijumfa, sve oči su bile uprte u mene…

– Ma, nije tu bila potrebna neka posebna inžinjerska pamet Zare, kućo stara… SVE SE LEPO VIDELO U ŠOLjI!

– Tako je Diko, i JA sam to odma vidijo, a neki zapeli bolan!

*

Autor: Dušan Dikić