MOST
Mada me je strahovito svrbelo, oficiri i oficiruše su, uskraćeni za moje stručne komentare, na miru obavljali svakodnevni ritual pijenja kafe „u pet popodne“. Sve dok…
Nije da me ne zovu na kafu.
Zovu.
– Al, da ne vidiš više te tvoje mostove u šolji…
To, ova moja. Smiljka.
– I, naročito da ne komentarišeš, kad Zora lepo vidi u šolji, šta će biti…
– Zora ? Videla je da armije neće ukinuti. I, da će Nadin muž zbrisati, a zbriso njen. I, da će…
– O’š ti da ideš?!
– ‘Oću.
– A, šta fali mostovima?
– E, sad mi je DOS-ta! Dosta mi je ovog nužnika od kasarne, kog ste „stručno“ nazvali „nužni smeštaj“, dosta mi je odlazaka na posao u Novi Sad vojnom skelom preko ledenog Dunava, a ne znam ni da plivam, dosta mi je… A, gospodin je poslao i pesmu u „Dnevnik“… Na spomenik ću ti je uklesati, znaš!
Reka, k’o reka. Obična.
Obale k’o obale. Obične.
Most, k’o most. Običan.
Bomba, k’o bomba. Obična.
Ima bomba – nema most.
Ostaše samo obale da lutaju jedna pored druge, bez nade da se ikada sret…
– DOS-ta… Pet dana kelj za sve… Jeste, na spomenik ću ti je uklesati, al’ ne ovde leži neobična, već OBIČNA budala… No, nije ti ni to bilo DOS-ta… Smislio DRUG-pot-pukov-NIKO-u- penziji, smer pešadija, da se na kafi ubeđuje sa GOSPODINOM pukovnikom, inžinjercem, kako je najbolje prvo napraviti most na baržama preko Dunava, a ne…
– Njemu su se tri mosta srušila, zato je i prevremeno penzionisan…
– Ćuti, grom te… Sav si mi crven pred očima…
– Mama, zakasnićete na kafu…
– Zaveži i ti… I, nemoj slučajno, kad se vratim, da zateknem onu barabu od momka, kog ti nazivaš studentom!
Mada me je strahovito svrbelo, oficiri i oficiruše su, uskraćeni za moje stručne komentare, na miru obavljali svakodnevni ritual pijenja kafe „u pet popodne“.
Sve dok…
DRUG-zas-tav-NIKO-u-penziji, smer pešadija, Zarije-večiti mladoženja-Brkić, samo bog zna zašto, večito je do zadnjeg metka podržavao moje stavove.
Al’, nikad nije započinjao raspravu prvi.
Sve dok…
– Diko, bolan, iz kog vilajeta ti je nadošlo ono o baržama?!
– Prosto, vidiš… Ledena košava iz njenih ledeno plavih… Preseče… Nije to toliko ni važno…
– Zbilja, DRUŽE zastavniče, NjEGOV glas sa prestola načelnika inž. bio je isto što i presuda. To nije toliko važno!
– Kako nije bolan?, nije odustajao tako lako Bosanac, evo sam sluš’o na vjestima maloprije, doneše bolan odluku da se izgradi prvo most na baržama.
U tom istorijskom trenutku totalnog trijumfa, sve oči su bile uprte u mene…
– Ma, nije tu bila potrebna neka posebna inžinjerska pamet Zare, kućo stara… SVE SE LEPO VIDELO U ŠOLjI!
– Tako je Diko, i JA sam to odma vidijo, a neki zapeli bolan!
*
Autor: Dušan Dikić
Ostavite komentar