Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Stanko i Mladen bili su neprijatelji, ali sve je promenio susret na Badnji dan

PRIČA O IZMIRENJU

Poduže već nije čuo glas neprijateljske sekire, što ga dovede na misao, da je gotov i izvesno je pošao, pa da se ne bi opet na putu sreli, to bi im bilo mrskije, nego ne dočekati sutrašnji Božić, on udari kroz šumu s namerom da izbije na drugi put. A tamo…

 

Ovu zanimljivu priču, koja se dogodila jedne godine na Badnji dan, zapisao je sveti Vladika Nikolaj Velimirović. Stanko i Mladen bili su neprijatelji „po porodičnoj liniji“, ali neočekivan susret u šumi gde su pošli da odseku badnjak promenio je sve. Njih dvojica su pokazali zašto je Božić pravi porodični praznik i praznik pomirenja.

stanko i mladen

Tek što je Stanko posle podužeg izbora, dva tri put udario sekirom u jedan vitki i krasni cerić, držeći da se badnjak pogodniji ne može naći u celoj seoskoj šumi, trže ga iznenadni šum u blizini. On pogleda na stranu, otkuda šum dolazaše, ali od šume ne može u prvi mah spaziti toga vinovnika svoga straha, koji ga momentalno obuze, no koji se ubrzo pretvori u smućeno osećanje nelagodnosti, kad pred njega iskrse njemu tako nemilo lice, njegov zakleti neprijatelj Mladen. Pogledi im se susretoše. A ni jedan od njih ne može se setiti, kad su se u životu pogledali tako oči u oči.

Njihovo je neprijateljstvo prenošeno zajedno sa Adamovim grehom od predaka. Iz čega je ono poteklo, to je neizvesno. Jedni misle iz suparništva njihovih dedova ili pradedova oko kmetstva u selu, drugi vele, što je Stankov neki predak naveo hajduke na Mladenovog, treći treće itd. Jedno je nesumnjivo, a to je da je u tradicijama njihovih domova duboko urezan zavet, da se neprijateljski odnošaji ne prekidaju; rečju, neprijateljstvo je među njima bilo tako ukorenjeno, da je ono strujalo po svima žilama njihovim zajedno s krvlju i postalo sastojak ove.

Stanko uznemireno pogleda oko sebe i kao da očekivaše da se zemlja otvori, da u nju potone ili svog neprijatelja proguta. Blagodareći slučaju, pogled mu se zaustavi na sekiri, čije oštrice stajahu u stablu, namenjenom za badnjak; on opljunu dlanove i produži započeti posao.

Mladen dugo osta u položaju čoveka, koji je izgubio u zabuni svaki pojam o cilju svoga kretanja. Pošto mu se pribranost najzad povrati duhu, on naglo krenu ustranu i izgubi se u šumi. Malo za tim i njegova je sekira davala zvučne poljupce badnjaku.

U duši obojice pojavi se staro osećanje neodoljive mržnje.

Dan već beše spreman da ustupi mesto noći, u čemu ga žuraše i maglovito nebo, koje bacaše tamnu senku na prostoriju. Vejavica, sitna kao prah, praćena surovom muzikom vetra zasipaše zemlju.

– Otkud, do đavola, on da odocni, ako sam ja morao, pomisli Stanko, čelo mu se pri tom još više namrači, silnije zamahnu sekirom, cerić se povede na jednu stranu, a on kao da je o nečem grešnom mislio, izraknu se i pljunu poput onoga mesta, odakle dopiraše glas Mladenove sekire.

I Mladen je slušao tupe zvuke sekira, koji se slivahu sa nerazgovetnom hukom vetra i učini mu se odnekud, da to liči na svađu, koju se vetar truđaše da zagluši. A njemu gođaše to uobraženo neprijateljstvo i njihovih oruđa. No kad bi vetar uminuo za čas da pribere snagu, Mladen oseti harmoniju u naizmeničnim odjecima sekira. To ga naljuti i on poče zastajkivati ili ubrzavati udare, samo da poremeti pravilnost ovoga dueta; a u tome ga i vetar potpomože.

Snežna vojska sve u gušćim redovima padaše i tako ispunjavaše prostor, da se oko s opasnošću moglo otvoreno držati. Sneg padaše i zajedno s njim i mrak. Stanku to ne dođe tako teško kao blizina onoga, od čijih malopređašnjih stopa odvraćaše pogled i radovaše se što ih sneg zasipa. Beše uprtio na rame posečeno drvo i pođe. Ali ne putem. Poduže već nije čuo glas neprijateljske sekire, što ga dovede na misao, da je gotov i izvesno je pošao, pa da se ne bi opet na putu sreli, to bi im bilo mrskije, nego ne dočekati sutrašnji Božić, on udari kroz šumu s namerom da izbije na drugi put.

Iako ubrzo uvide opasnost ove namere, jer se poče spoticati o panjeve i suvarke, klecati zbog neravnina zemljišta, posrtati i svaki čas zakačivati badnjakom za šumsko drveće, ipak uporstvo onog osećanja koje ga i nagna stranputicom, osta nepokolebano.

Ja sumnjam da je u njegovoj duši bilo ikakvog osećanja prijateljstva, za ljubav koga bi se rešio na vratolomne postupke, na kakve ga bez razmišljanja navođaše neobuzdana mržnja.

On koračaše brzo, u koliko mu to bi mogućno na suprot svima preprekama. Znoj ga beše oblio a teret mu bivaše sve teži. Na jedan put kosa mu se diže a vrele kaplje znoja ohladneše; do ušiju mu dopre glas nemilih i strahovitih žitelja šume. Jezivo urlanje, koje vetar umede na svoj način saopštiti kud i kamo strašnije, izražavaše žudnju, kojoj je ceo svet nedovoljan.

– Eh, kako odocnih, poluglasno izgovori Stanko.

– Što ovuda da pođem? … Ali on … i njemu se nabraše veđe. On proklinjaše slučaj, koji ih sastavi danas, baš danas uoči ovog velikog dana. Možda je, pomisli, Proviđenje htelo da se našali kad ih vidi u zabuni licem u lice, možda, što je verovatnije, da ih pomiri (tu se Stankovo čelo namršti), a možda, što je najverovatnije, da ih kazni, tj. bar jednog od njih, a sreća je donela, da taj jedan bude on.

Badnjak udari o jedan grm tako jako da Stanku noge poklecaše i on pade. Drvo mu prignječi jednu stranu lica, a ruka kojom poumi da se opre o zemlju, upade duboko u sneg i udari na nešto oštro, što mu pričini jak bol.

– Šta me nagna ovuda? izgovori on glasno, kad pođe dalje, ali u isti mah stvori mu se u duši slika Mladenova. I pre nego što ona izazva u njemu ono jogunasto osećanje on začu ponovo promukle, otegnute i – o Bože, – u blizini glasove zverova.

Stanko se strese.

– Šta me nagna ovuda? ponovi gledajući tupo na onu stranu otkuda mu vetar donošaše grozne izveštaje.

– Šta me nagna ovuda? I opet slika Mladenova. On se zadubi u nju. Ovo osećanje odsustvovaše. Nemili hor mu paraše mozak. I pored one slike stvoriše mu se u duši i slike ovih krvožednih stvorova. Poređenje bi kratko. Stanko prošapta:

– Ta i on je čovek.

Mrak se beše već uveliko spustio. Vejavica i vetar nadmetahu se u besu. Stanko osećaše neizmeran bol u ruci. Malaksao od umora i straha smišljaše da baci teret sa sebe, pa da bezobzirno trči i život spase. Kad već pomisli da je blizu puta, blizina onih užasnih paklenih glasova ispuni ga beskrajnom stravom; on se zatrese kao u groznici. Najedanput posle surovog i promuklog urlanja koje se razlegaše dubravom, on začu meki glas koji jauknu. Još korak dva i on se nađe na velikom kolskom putu, gde se umalo ne sudari s nerazgovetnom prilikom u tami, koja stajaše pognuto držeći pred sobom nešto uspravljeno visoko. Stanko bi tako blizu, da čujaše dah nepoznatog. Srce mu se malo otkravi, kad pored sebe opazi ljudsku priliku.

– Jesi li ti, Stanko? isprekidano progovori nepoznati.

– Ja sam, ču se iznemogli glas Stankov.

Osećanju straha i umora pridođe i malo hrabrosti, i taj topli zračak povrati u njima nadu.

– Bežimo, Mladene, zverovi su gladni i pomamni, reče Stanko.

– Mi im ne bi ni čeljusti omastili, dodade onaj.

Kad već behu blizu kuća Stanko jauknu od bola u ruci.

– Šta ti je, zapita ga Mladen.

Stanko ispriča, šta mu se slučilo.

Mladen poćuta, pa reče:

– Šta tebe, Boga ti, nagna da ideš preko onih andraka po noći i po ovom zlom vremenu?

– A tebe?

– E! – Mladen opet poćuta. – Trebali smo ići putem, ali…

– Ja sam držao, da ćeš ti putem.

– A ja sam mislio, ti ćeš to učiniti.

Na mestu, gde trebahu da se rastanu, oni zastadoše. Ćutahu.

– Sutra Božić, Stanko?

– Ja.

– Hoćeš li u crkvu doći?

– Mislim.

– Do viđenja!

– U zdravlju!

Sutradan, sneg škripaše pod nogama zdravih planinaca. Oni se pozdravljahu pred crkvom veselo ljubeći se. A srca im behu puna. Od jednom svi behu ganuti prizorom, koji se pred njima ukaza. Stanko i Mladen, čije je neprijateljstvo i maloj deci bilo poznato, stajahu zagrljeni na uglu crkve, ljubeći se i pozdravljajući sa “Hristos se rodi”!

– Neka vas Bog, deco, blagoslovi! progovori ganuti sedi sveštenik. – E, sad će mi ovaj Božić biti radosniji nego dan, kad bi me sveti Petar u raj uveo. Tako i treba. Sad ste Srbi, Hrišćani; sad ste ljudi, sinovi moji. Slava nek je Bogu!

Stanko i Mladen priđoše mu ruci, a on ih poljubi u obraz. Zatim se sa svima izljubiše, i svi behu ispunjeni neopisanom radošću zbog ovoga događaja.

Svi se u radosti rastadoše i odoše svojim kućama, gde ih dočekivahu sa pucnjem iz pušaka. Nikad se Stanku i Mladenu nije učinilo lepše sunce, iako ono jedva prosjajivaše kroz tmurnu atmosferu, niti im kad beše toplije oko srca nego ovoga hladnoga i maglovitog dana.

1 komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter