Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Milorad Pavić: Cvetna groznica

CVETNA GROZNICA

Približavalo se proleće 1973. godine i ja sam znao da će sa prvim travama i ranim vejanjem peludi početi da me osvaja još jednom, po 34. put za ove 43 godine života cvetna groznica. Jedini lek, znao sam iz iskustva (a i on privremen), bilo je more.

 

Ono je jedino moglo da me odbrani od mirisa koji su mi napadali nezaštićene i u to doba godine preosetljive nozdrve, oči, usne i kožu sve jače što su bili gušći i što se više približavalo sazvežđe Psa.

cvetna groznica

Samo uši su mi ostajale pošteđene od tih mirisnih oluja. Isparenja, slani vetrovi, zadah pene, joda i morskih trava, koje su očigledno u ratu s kopnenim travama, sukob suvoće i vlage, uzimali su me brzo i lako u zaštitu dok god sam se nalazio u krugu njihovog zračenja. Putovanje u planine nije dolazilo u obzir, jer trave koje precvetaju u dolinama, nešto kasnije cvetaju u brdima i svako pomeranje u visine vraćalo bi me u fazu koju sam u dolini već bio preboleo. Trebalo je, dakle, silaziti što više, do samog nivoa mora. Ove godine rešio sam da taj silazak ne bude u pravcu Stona, gde sam obično letovao jedući dagnje s crnim hlebom i belim vinom, nego u pravcu jedne druge, južnije obale. Kako se niko od prijatelja nije rešio da u ovo doba godine kreće na put, pošao sam sâm uzevši sa sobom u kola plavu torbu s presvlakama, bocu vina, kesu poljskih gljiva, konzervu pasulja i par krvavica. Lekove protiv cvetne groznice sa radošću sam odbacio i krenuo najkraćim i najbržim putem na jug preko Niša i Skoplja prema egejskoj obali. Usput, negde predveče, u Stobima sam se zaustavio za trenutak i noseći vino i hranu otpešačio do malog rimskog amfiteatra koji se nalazio skriven iza termi, spolja zasut i zarastao u trave, ali iznutra hladovit i skoro potpuno očuvan sa svojih 120 mesta u gledalištu. Tu sam mogao, zaštićen od sunca i cvetnog praha da predahnem i obedujem okružen kamenom, vlagom i pokojim strukom loćike, koja nije imala moć da mi naškodi.

Ušao sam na ulaz za glumce, stavio bocu i hranu na veliki kamen posred scene i brzo se povukao. Prikupio sam suve bivolje balege, nešto grančica punih skorelog blata, uneo sve to natrag na scenu i upalio vatru. Kresanje šibice čulo se, kao što sam očekivao i već ranije proverio više puta, potpuno jasno sve do najdaljeg mesta u poslednjem redu pri vrhu amfiteatra. Ali, napolju, izvan gledališta, gde su divljale trave i mirisi brusnice i lovorike, nije se moglo čuti apsolutno ništa što se događalo unutra. Vatru sam posolio da bi se izgubio miris balege i blata u njoj, a zatim sam gljive oprao u vinu i zajedno s krvavicama bacio na žeravicu. Sedeo sam i gledao iz hlada kako sunce na zalasku menja sedišta u gledalištu i približava se izlasku iz amfiteatra.

Kada je napustilo pozorište, skinuo sam gljive i krvavice sa vatrišta, otvorio pasulj i počeo da jedem.

Čujnost je bila savršena i svaki moj zalogaj odjekivao je na svakom sedištu ponaosob podjednako jasno, od prvog do osmog reda, ali svuda na drugi način, vraćajući mi zvuk natrag u središte scene. To je bilo kao da su gledaoci, čija su imena bila isklesana na pročeljima njihovih kamenih sedišta, jeli zajedno sa mnom, ili bar požudno mljaskali usnama pri svakom novom zalogaju. Učinilo mi se da sam među tim imenima na pročelju sedišta razaznao i nekoliko ženskih imena. U svakom slučaju, sto dvadeset pari njihovih ušiju bilo je načuljeno u odjeku još uvek, i preda mnom je osluškivalo s napetom pažnjom i žvakalo za mnom čitavo gledalište u Stobima požudno udišući miris krvavice. Kada bih zastao, zastajali su i oni kao da im je zalogaj zapeo u grlu i napregnuto pratili šta ću učiniti. U takvim trenucima naročito sam pazio da sekući hranu ne porežem prst, jer sam imao osećaj da bi ih miris žive krvi mogao izvesti iz ravnoteže i oni bi sa galerije mogli kidisati na mene i rastrgnuti me gonjeni svojom dvehiljadugodišnjom žeđi.

Posle obeda komad krvavice sam bacio u vatru i ostavio da dogori, a potom sam ugasio oganj vinom, i cvrčanje ugašene vatre bilo je propraćeno na galeriji jednim prigušenim: Psssst! Upravo sam hteo da sklopim nož kada je iznenada dunuo vetar i naneo nešto cvetnog praha na pozornicu; kinuo sam i u istom trenutku posekao ruku. Krv je pala na topli kamen i zamirisala…

Ako sam dobro shvatio i upamtio šta se potom dogodilo, nije mi jasno ko sada piše ove redove.

Iz knjige „Mali je svet“ Milorada Pavića

Ostavite komentar

Ostavite komentar