Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SAMOKRITIKA

Razbio joj je flašu sirćeta o glavu: zelena srča zveča po podu, a kisela tekućina se slivala niz njene grudi, vrat i noge: koštunjave, s proširenim venama: plavim izbočinama koje su pretile da prsnu.

 

Izjutra, čim se probudim, već razmišljam o tome koji problem je dovoljno prljav i blizak da bi bio stavljen na dnevni red.

samokritika

S istim razlogom s kojim mnogi pale mirišljave štapiće, ja zahtevam od mojih sinova da razbacuju nešto prašine sa starih ruševina po spavaćoj sobi; to se ovako sprovodi: pošto se ruševine najčešće sastoje od krupnijih komada, zamolim svoju ženu za neki već isluženi peškir, odbačenu pelenu i pošaljem jednog od mojih sinova, prirodno da se to odvija po redu, tako da svaki od njin dolazi dva puta nedeljno na red, u podrum, gde uvek imam veću zalihu ruševina u rezervi.

(U stvari, nasuprot onome što američki turistički biroi dovikuju svojim putnicima: putujte u Evropu, jer već sledećih godina neće biti ruševina! U stvarnosti toga materijala ima dovoljno – ja imam i tajne izvore i nabavljača, koji mi je obećao da će mi nabavljati delove ruševina i u doba nestašica, po umerenim crnoberzijanskim cenama.)

Kada jedan od mojih sinova, koji je tog dana na redu, ukesi (naš, porodični žargon) odgovarajuću dnevnu porciju (oko dva do tri kilograma), onda dva druga sina moraju da udaraju kesom o zidove, plafone, plakare, nakon čega se u kesi stvara fina, prijatno nihilistička prašina, stimulans bez kojeg jednostavno ne bih mogao da radim, duboko udišem taj puder uništenja, kao što drugi halapljivo gutaju opijum, hašiš, nakon čega zapadam u stanje omamljenosti, stanja u kojem sam jedino sposoban za pisanje.

Dok moji sinovi iznose iskorišćene ostatke ruševina, u baštu (na taj način potajno uzdižemo naš posed, jer mi živimo tako beznadežno nisko) naša kućna pomoćnica usisava prašinu, koja se, na žalost, ne može još jednom iskoristiti za omamljivanje. Za to vreme doručkujem, engleski i otmeno, brijem se i razmišljam, dok se omamljenost povećava, kako treba da izgleda rečenica u kojoj bi se tri puta upotrebile dve tačke, moj najomiljeniji znak, ali pored interpunkcije i sadržaj, svakako, igra određenu ulogu – morao bi svakako da bude neutešan: čitaocu ne bi smeo da ostavi nadu, otprilike ovako: Razbio joj je flašu sirćeta o glavu: zelena srča zveča po podu, a kisela tekućina se slivala niz njene grudi, vrat i noge: koštunjave, s proširenim venama: plavim izbočinama koje su pretile da prsnu.

Napišem li ovu prvu rečenicu više nema zaustavljanja: osamdeset, devedeset do sto dvadeset kucanih listova, sve dok mi uveče ukočeni prsti ne skliznu s dugmića pisaće mašine, bauljam do kreveta, dok moji sinovi u spavaću sobu unose večernju kesu, ležim polubudan i u polumraku ponekad mi kesa koja se njiše izgleda kao kandilo.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: