Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BOG SEJE, ĐAVO ŽANJE, A MI CRNČIMO

Arbajt i samo arbajt! Bog seje, đavo žanje, a ja crnčim. To je moj tal. Od dede i babe mog. Kako rasteš, tako sve veću motiku dobivaš!

 

‘Ebeš ga! Ono kad rodi, rodi! Kad ne rodi, ne rodi! Mada rodi i kad ne rodi…

bog seje

Šta rodi?

Rodi meni poso!

Eto, šta rodi!

Arbajt i samo arbajt!

Bog seje, đavo žanje, a ja crnčim.

To je moj tal.

Od dede i babe mog.

Kako rasteš, tako sve veću motiku dobivaš!

Prvo pleteš užad.

Ondak rukovedaš.

P’ ondak kosiš.

Pa budeš ponosan!

Ko svaka budala!

A, oni vičedu, diž’ se Mile, sam što nije svanulo.

A, još i petli spavadu!

A, ja sanjam.

Sanjam nemož lepše.

Sanjam suncukret.

Al, nije to suncukret ko suncukret, već umesto žuti glava njini, žuti dukati.

Seferini, napoleoni…

A, ja. i krišom berem, pa nosim Milki, što biva na Petrovom salašu.

Mećem joj dukat na čelo, a jedan na njene usne.

Ona lјubi, pa mi vraća.

A, oni opet, diž’ se, au Gos’u mu njegovu, kako mož tolko spavati?

Dalјe ide ovako.

To što oni mene teradu, to je zato što će mi sav kapital ostaviti.

Da budem gazda…

Ondak mogu najmiti biroše.

Oni radidu, a ja samo nakrivim šešir.

Ako su oni gazde, što i oni ne unajmidu?

Ćuška.

Najviše tuče baba.

Deda kune.

Posle se izjadam materi!

Ona dreči.

Dreči, al nesme ništ’ da im kaže, kad se udala iz sirota roda, pa mora da ćuti.

Ja ondak motiku, pa ajd!

Štaću?

Nije meni bilo teško raditi.

Ako ćemo pošteno, i vol’o sam viditi kako pod ovim mojim šapajdama sve ripa, zeleni i zlati.

A, ko to nevole, jelte?

Neg, bilo mi krivo.

Baba uvek imo kaka važna posla u selu.

A, najvažnija posla iskrsnedu kad je kosidba, vršidba, kad se đubre iznosi na njivu, il tako šta, di treba zapeti ko sivonja.

A, poslove ponajviše svršavo usobi Mice birtašice!

Deda opet, pršnjak na leđa, pa na rakijanje, na Jovin salaš.

I još zapovedi materi, da ručak mora biti u dvanajst.

Tako zaredale godine.

Ni čkole nisam posvršavo.

Na salašu nema, a u selo nisu dali.

Imalo da se radi.

A, i šta će mi čkola?

Znam čitati i pisati.

Štaćeš više?

Više je za vandrokaše, što nemadu kapitala, pa moraju učiti.

Išlo to tako kako išlo bracika moj, dok odnekuda iz bela sveta, ne počeše dolaziti Bosanke.

Da beredu kukuruze.

Vade krompir.

Kopadu bostan, il tako što!

Mlade.

Jedre.

Polude selo.

Naročito ovi matori.

Poče kopnjava i branje noću po bircuzi.

Počeše se njive arčiti i brice raditi.

I Narodna Milicija digla ruke.

U tu stvar, kažu, neće pendrek da guradu.

Baba počo imati sve više posla u selu.

Mater sve više drekati.

Ja, motikaj…

Jednog dana ode njiva u dolјi.

Deda dozove babu.

Puče ćuška.

Baba iščupa kolac iz baštenske ograde.

Pukoše dedi dva rebra!

Posle baba presto i dolaziti na salaš.

Deda kuka:

Što sam prepiso sve na njega.

Skota.

Sve će spičkati na tu Lepu!

Lepa se zvala.

Mater se presavila.

Nit jede, nit radi.

Samo dreči.

Jednoga dana, otoič, nađem je unjivi.

Pala.

Ode Bogu.

E, tu mi puklo!

Razumeš!

Sednem nakola, pa ajd u selo.

Babo, reko, ajd da divanimo.

Šta oćeš?

Oću moj deo kapitala!

Idi uopštinu, pa eto ti.

Ja uopštinu.

U katastar.

Nemate vi više zemlјe, druže!

Kako nemamo, izvinte na pitanju?

Prodato.

A, salaš?

I on će nadoboš, za porez.

Tako?!

Tako.

Ja nazad ubircuz.

Naručim jednu.

Drugu.

Treću.

Kad sam izgubijo račun, izvadim bricu, pa babi u trbu’!

Tako je bilo.

Ništa nisam izostavijo, ni dodo!

Kad sam odslužilo svoje u Mitrovici, počo birošiti.

Srećom, znam poso.

Da motikam.

Tu sam indžilir.

Dobro se i vladam.

Nediram nikog, pa će me Drugovi možda primiti u zadrugu?!

Volo bi da traktorišem.

To bi volo.

Ićeš nakurs, kažedu.

Sad, tako živim.

Pošteno.

Ko i uvek.

I nepijem ja tolko, kolko pričaju!

Ajak!

Pijem samo kad mi dođe naš salaš upamet.

I oni suncukreti.

A, dođe mi mal, mal!

Pa, pijem.

Sve dok mi naš bagrenar izoka ne iziđe.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: