SEJATI I ŽNJETI S BLAGOSLOVOM
Davanje milostinje sirotima je kao sejanje dobrih dela, bez ijedne pomisli da dajući pare iz ruku ili neku stvar, gubimo nešto. Naprotiv. Sejač, ma koliko sejao, ne žali se i ne tuži – što više zaseje, to polje veselije i plodnije biva.
Veliki ruski svetitelj, teolog i književnik Teofan Zatvornik poučava na koji način treba da delimo milostinju – samo čistog srca i s osobitom radošću, jer samo tako se ne rasipa nego stiče, ne umanjuje nego umnožava, ne daje već dobija.
O obavezi pomaganja sirotinje, suvišno je i govoriti. Nje su svi svesni i svako u samom sebi nosi zastupnika za siromašne, sastradavanje sa njima. I siromašni znaju za ovaj dug, za ovu obavezu srca svih i svakoga, upravo zato se i obraćaju svima smelo, potpuno uvereni, da oni koji imaju dovoljno neće odbiti da im pomognu od svojih suvišaka.
Ali šta često nedostaje pri ovome? Nedostaju dobra raspoloženja, kojima je potrebno da bude praćeno i okruženo davanje milostinje. Daje se, ali ne onoliko, koliko bi trebalo; daju, ali ponekad ne sasvim rado i sa stegnutim srcem, ne širokogrudo, bez radosti. A od čega se zapravo usteže ruka i grči srce? Od nepravilnih pomisli, koje skreću sa pravog puta srca naša u trenutku davanja milostinje. Srce se ustremljuje da pomogne bližnjemu, ali ovde predodređuje meru i način činjenja dobra. Istovremeno priskače i đavo i razara čitavo delo: „I meni je mnogo potrebno“, sugeriše on, „a neće li biti beskorisno tvoje davanje?“ Tako se i srce steže i ruka odvraća od davanja.
Da bismo upravili naše srce na ono što je potrebno i da bismo dobili snagu da odbijamo rđave pomisli pri davanju milostinje, Apostol nam zapoveda da gledamo na milostinju, kao na sejanje: ko škrto sije, škrto će i žnjeti; a ko sa blagoslovima sije, sa blagoslovima će i žnjeti (2 Kor. 9, 6).
Sejač, trošeći seme na sejanje, uopšte ne pomišlja, da time osiromašuje sebe ili podriva svoju imovinu, lišavajući se mogućnosti da zadovolji svoje potrebe. Naprotiv, sejući, on očekuje da će se obogatiti, uvećati svoju snagu i odvratiti nestašicu. Tako i ti: sej milostinju, ne dajući pristupa pomisli, da dajući pare iz ruku ili neku stvar, gubiš nešto. Ti ne rasipaš, nego stičeš; ne umanjuješ, nego umnožavaš; ne daješ, već dobijaš.
Sejaču, kada on baca seme u njivu, ne pada na pamet, da ga on rasipa uzalud, beskorisno; naprotiv, on ne samo da je uveren da će zemlja sačuvati seme koje joj je povereno, nego i da će prineti plod od njega trostruko ili čak i stostruko. Tako i ti: širokogrudo sej milostinju, verujući da su ruke siromašnih najbolji čuvari tvojih suvišaka i najplodonosnija zemlja, na kojoj će i malo sejanje tvojih dobrih dela prineti obilan plod u svoje vreme.
Sejač, ma koliko sejao, ne žali se i ne tuži; naprotiv, što više zaseje, to veselije i plodnije biva. Tako i ti: što je obilnije tvoje milosrđe, što je širi krug tvog dobročinstva, to se više raduj i veseli. Doći će vreme, i Nagradodavac će te izvesti na obrađeno, zasejano i plodovito polje života tvoga, i razveseliće srce tvoje, pokazavši stostruko umnoženo žito pravde tvoje.