Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KONJA I VETAR NIKO ZAUZD’O NIJE

I ne zineš, a on oma trideset dana u buvaru. Zamislijo se tako Bog, pa kazo. Konja i vetar niko zauzd’o nije! Da im niko štale i lenije pravijo nije.

vetar niko

Kad je dobri Bog stvaro svet, radijo je to ko salašar.
Sve po redu i kako treba.
Svetlo.
Pa zemlјu.
Semena.
Pustijo dažd.
Nikle bilјke.
A, dašta b’ drugo i moglo?!
Tako šest dana.
Ni noćivo nije.
Teo je oma da nauči paore, da sam tako i mož sa zemlјom.
A, sedmi dan.
E, to, štoš čuti o Svetoj Nedelјi, to ne učidu na veronauki.
To malo lјudi znade.
Ja sam čuo od Žike Jovanovića, džambasa iz Sonte.
Jeste, tog Žike, štoje znao divaniti s konjima.
Sedili ubircuzu kod baba Živane u Deronjama, posle kirbaja u Svilojevu.
Prodali neke rage za dobre pare, pa malo bančili.
Za aldumaš.
Kaže, aj’ da sečemo ruke, das pobratimimo.
Otkud ti sad to?
Neću dugo.
Ta, šta divaniš koještarije?
Ne divanim.
Poručijo Pišta Apatinac da mi je kraj, što sam mu karo snaju, za jedan radijo aparat
marke Tesla.
Pa mu sad cela čerga ne izbija iz kuće.
Pa još igraju, kad radijo Bejograd pusti kolo.
A, nezna ni stanice da menja.
Ma ko ga…
Ne bojim se ja.
Jaću pravo uraj.
Kako znam?
Znam.
Oduvek znam.
Ciganski vetar mi šapno u uvo, kad sam prvi puta zakmečo.
A, taj me vetar uvek čuvo i od strašnog Čohanog.
Kad god me Čohano stigne ja uzjašem vetar, pa odo…
Al, ovog puta, brate moj, neznam…
Skupijo Pišta Apatinac sto Čohana, kažu čak iz Bečkereka!
Pobratime slušaj dobro i svaki će te konj slušati.
A, jedan, poseban, će te i uraj odneti!
Ako ga nađeš.
A, naćeš ga, ako ga prepoznaš.
A, ja sam čuo od drugi konja kako izgleda.
Ovako.
Kad je Bog sedmi dan stvaranja sveta rešijo da odmori, štaće, diće, ajd na zemlјu, kad
je tu, jel, najveća čuda i stvorijo.
Pa, veli da uzjaše konja, ko gospodin.
Najlepšega iz rajske ergele.
Al, ne onog krilatog.
Već jednog žerava.
Rekob’, na prvi pogled, običan.
Al, na drugi.
Brate moj!!!
Ona crna dlaka vuče na zeleno.
Ko oko Pištine snaje.
A, ona bela dlaka, magla.
Pa, neznaš jel živi stvor, il oblak.
Potkovice od dijomanata.
A, rep drži visoko, pa zvezde glanca.
Da me zamrzi Narodna Milicija, ako lažem!
Al, da čuješ najveće čudo.
Kad se taj žerav dovatijo kopitima druma, zaždijo da bega.
Vatajte ga, poviko Bog.
Anđeli zanjim.
Svu mu grivu očupali.
Zabadžabe.
Ode taj.
Samo vetar zanjim osta.
Bog, ko Bog.
Zamislijo se.
A, ne ko sudija Laza Paragraf.
I ne zineš, a on oma trideset dana u buvaru.
Zamislijo se tako Bog, pa kazo.
KONјA I VETAR DA NIKO ZAUZDO NIJE!
Da im niko štale i lenije pravijo nije.
Da ne slušadu nikoga i ne divanidu niskim, osim s Ciganima.
I to samo s džambasima.
Grla mi matere moje, Adele Pevalјke…
Našli su ga na proleće, kad se otopijo led u Sonćanskome ritu.
Ej, pobratime moj!
Niko od Čohanog pobego nije…
Što sam ti sve ovo divanijo?
Imo sam i ja jednog žerava.
Pubina.
Kakav je to konj bijo!
Ja se nadudaram kod Rade Lalićana ubircuzu.
Bace me u kola.
A, Pubin, sam na Sentivansku leniju, pa na salaš.
Smilјka kune.
Ko žena.
Ispregne ga, a on sam uštalu, za svoje jasle.
Oko moje i pamet moja!
Što sam ga prokarto?
Nisam.
Teo gazda Joca žerava.
A i varo na kartama…..!
Za žetve, natovarijo gazda Joca voz slame.
Pa reko Pubinu, ajd, đe-đe.
Ovaj, na Sentivansku leniju, pa na moj salaš.
Po naviki.
Kad ga gazda Joca ošino kamdžijom, Pubin se propo i izvrno voz.
Gazda Joca slomijo vrat.
Pubin se nekako iskobelјo iz ama, pa zaždijo na naš salaš.
Za svoje jasle.
Doduše, nije više bilo salaša, ni njegovih jasli.
Očlo nadoboš zbog kartaroških dugova.
Osto samo bagrenar.
Gazda Jocin sin organizovo poteru.
Da ga ubijedu.
Opkolili bagrenar.
Kad su ušli, nigdi nikoga.
Pubin ko da je u zemlјu propo…..?!!
Prošlo otad godin dana.
Smilјka očla bogu.
Puklo srce, kad je salaš prodat.
Ja prešo kod zeta.
Birošim.
Kaže ćerka, da budem sretan što sam i to dobijo.
Spavam na senjaku u drugoj avliji.
Nije loše.
Malko zimi.
Al, tu je dudara……..!
Jedno veče, na Ognjenu Mariju, olujina.
Senjak počo prokišnjavati.
Dok sam se ja bavijo time, kako da začepim rupe, čujem rzanje.
Načisto.
Kad je jako sevnulo, vidim stoji konj ispred senjaka.
Umal nisam dušu Bogu…
Pubin.
Sav mokar i ofucan.
Uvedem ga u senjak.
Istrlјam dobro slamom i pokrijem opaklijom.
Pa smo onda plakali….
Kad je stala olujina, a mi na salaš.
Pa mu u bagrenaru, od snopova kukuruzovine, napravim sklonište.
Pa ga krišom obilazijo i ranijo.
Al, zet me otkuco gazda Jocinome sinu.
Ovaj skupi društvo, s puškama, pa jedne večeri zamnom.
Ja stavijo malo sena i kreno na bunar po vodu za Pubina, kad započe hajkanje svud
okolo salaša.!
E, jebi ga, pomislih!
Bacim kabo s vodom pored bunara, pa trk Pubinu.
Kad imam šta i viditi.
Pubin, a nije Pubin?!
Sav sija!!
Crna dlaka, onako na zeleno, ko oko snaje Pište Apat…znaš, bela dlaka…znaš i to.
A, potkovice, dijomantske.
Bokte!!
Utom ovi nahrupiše u bagrenar.
A, Pubin?
Uspravijo se na zadnje noge,
Zanjišto, da se čulo do Sentivana, pogledo me još jedared,
pa zaždijo unoć.
Badžabe su ovi pucali….!
Ko je još vetar ubijo?!

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: