Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Jelena Milošević: Neobično obična priča

NEOBIČNO OBIČNA PRIČA

Blaženi su oni koji odlaze mladi, očuvani u lepoti svoje iskrenosti, hrabrosti i snova, nikakvom prevarom još prevareni, nikakvom stegom izobličeni, čedni i pravi ostaju za sva vremena.

 

U početku beše reč, često govoriš pred svojim vernim slušaocima – studentima svih tih dosadnih, prozaičnih fakulteta. Ti si batalio studije i pre no što si na njih čestito i krenuo, jer ti si budući književnik, a s obzirom da se ovaj ne postaje, već rađa, tebi ne treba niko da ti soli pamet i da te na svoj način oblikuje.

neobično obična

Za razliku od svih njih koji šta god da postanu, ostaće ništa u svojoj tupoj osrednjosti, ti već jesi i ništa i niko neće te zaustaviti na tvom putu, jer taj put je svet, on je misionarski, on je tvoj zadatak i izabranost. Oči su ti pune sunca, a srce hrabrosti. Često ti govore da si lud ili previše zaljubljen u sebe, najčešće ti govore da si i jedno i drugo, ali ti ne haješ za ovakve komentare jer znaš da oni dolaze od strane „običnog“ čoveka, a on kao takav nije u stanju da shvati tebe. Čitaš mnogo, čitaš široko, studioznije nego što bi da si na nekom od fakulteta, jer tebi je zaista stalo do znanja, a ne do ocena i diploma. U mladenačkom žaru ti se baviš suštinom, prezirući svaki vid forme. Veruješ u život, u sebe, u pravdu, u čast.

Potom, tvoji verni slušaoci svršavaju studije. Gledaš ih kako manje više uspešno, svi nalaze sebi neko uposlenje. A ti pišeš poeziju i ne brineš što još niko neće da je štampa – pa svi veliki pisci za života su bili nepriznati. Ne smeta ti to, naprotiv, utvrđuje te u tvojoj superiornosti. A onda, igrom sudbine, ostaješ bez roditelja. Suočavaš se sa patnjom koja je toliko stvarna da je ne možeš prevesti u stihove. Postaješ nem i ko zna gde bi te to odvelo, da ubrzo ne nastupa glad. Obična, nimalo metaforička, fizička glad. Shvataš da si ostao bez sredstava za život i da si primoran nešto da radiš, i već unapred ti je muka jer ti nećeš da svoje dragoceno vreme trošiš na bilo šta što uzmiče visokim sferama uma. Osećaš kako ti se lomi kičma, pršljen po pršljen, ali ti još vičeš da su ti za život dovoljni samo mozak i ideali. Prodaješ bubrege da bi zadržao muda – krvarenje zaustavljaš nepokolebljivom mišlju da si totalno drukčiji od drugih. Glad. Izazivaš namerne potrese mozga u nastojanju da ga dobrim delom otupiš i potom najzad zaboraviš da moraš u sebe uneti nešto još osim pametnih misli. Obijaš pragove kojekakvih firmi i firmica po ko zna koji put pokušavajući da zaboraviš kako si do juče u svojim sjajnim stihovima pljuvao baš te i takve firme i firmice, besomučno izrabljivanje pod nadimkom kapitalizma, kvazi demokratiju, sumnjive nazovi šefove i naročito tog nesrećnika, tzv. običnog čoveka, koji je sigurno u sebi imao nekakvih talenata i potencijala koje je trebalo da razvija, za koje je trebalo da se bori i da živi umesto što je završio kao najbedniji rob sistema i sad će vegetirati tu do smrti. Dok ideš po burek i kafu svom potencijalnom budućem šefu (jer si na još jednom probnom radu koji naravno nije plaćen) razmišljaš o svom omiljenom književnom liku i pitaš se da li to sada ti postaješ on, jadan i čemeran u svojoj uokvirenosti, u svojoj skučenosti i kukavičluku – običan čovek.

Ali ne, to je apsolutno nemoguće! To nije isto. Običan čovek nije slomljen, on je sam sebe slomio da bi bio tu gde jeste, ušuškan u gnjilo gnezdo svoje osrednjosti, bezimenosti, zamenljivosti. A ti, ti si sasvim nešto drugo. Ti si borac, ti si svoj, ti znaš svoj put, ti nikada nećeš odustati od onoga na šta te tvoje biće priziva i ovo što te sada lome to je samo neuspešan pokušaj da te… iz misli te budi piskutavi glasić tvoga šefa koji ti saopštava da si dobio posao. Pitaš onako usput, smatrajući da je ta stvar jasna, da li si posao dobio zbog čistog britanskog akcenta kojim govoriš engleski. Šef se cereka namigujući ti zaverenički, objašnjava da si se dopao njihovoj glavnoj klijentkinji. Zbunjen si. Strah te je da pitaš šta to treba da znači i da li ti imaš nekih obaveza prema njoj, možda još nekoj dami, kakva je ovo uopšte firma želiš da pitaš, čime se tačno bavi u tom marketingu (svi se danas time bave) – sva ti ta pitanja gore u grlu ali tamo i ostaju. Misao o najzad novcu pobeđuje tvoj pravdoljubivi idealizam. A kad ti u narednom periodu sve postaje savršeno jasno, pitaš se, da li i ostali u ovoj firmi rade prljave, prekovremene poslove poput tebe ili si ti jedini izabran. Posmatraš kolege i kolegenice, te svoje obične ljude i jasno ti je da niko od njih ne bi mogao to što ti možeš. To ti pruža čudan, ali ipak nedvosmislen osećaj satisfakcije. Vraća ti veru u sebe, u tvoj priziv da se otrgneš proseku i budeš svoj. Zato se zdušno predaješ zadovoljavanju sredovečnih bogatašica, iako njih zanima isključivo jedan deo tebe. Ponekad se osećaš iskorišćenim, uglavnom ne osećaš ništa, jer otkrivaš čari kokaina koji te sve više uzima pod svoje.

Vreme prolazi. Godine. Jedna, druga, deseta. Već ti je trideset peta. Odlučuješ da definitivno prekineš sa drogom. Naravno za proteklih desetak godina takvih je odluka bilo kolko voliš i ulavnom nisu dugo trajale, ali sada si baš rešio, jer ne doživljava se srčani udar baš svaki dan. Doduše, isprva kada si pao i kada su te u poslednjem času odvezli kolima hitne pomoći, ti si se osećao opet pomalo važnim, pomalo izabranim jer tako mlad doživljavaš taj najvažniji susret- susret sa smrću. Međutim, pošto do tog susreta ipak nije došlo, shvataš da je to bio prst sudbine i da je vreme da menjaš loše navike. Okrećeš drugi list kad već ne možeš drugi obraz samom sebi da okreneš, (jer bi se tako slatko sada izudarao za sve, za sve, za sve) i odlaziš na odvikavanje. Prolaziš pakao, prezireš sebe i sve što si poslednjih deset godina radio, ipak tešiš se, bio si mlad, imaš pravo na novu šansu, uostalom pa tek ti je trideset pet. Obodren si i svež kakav nisi bio poslednjih desetak godina. A možda ni pre toga, jer kad si bio klinac bio si naivan i zato hrabar, a to je lako. A sad, sad imaš toliko iskustva i zrelosti, toliko toga imaš da pokažeš i ponudiš svetu da prosto ne možeš da sačekaš.

U tom mračnom periodu koji je za tobom nisi napisao ništa do par stranica priče koju nikada nisi završio. Zato si sada željan pisanja kao zatvorenik pušten na slobodu. Daješ otkaz. Imaš ušteđevinu koja ti je ako budeš skromno živeo može potrajati i dve godine. Čvrsto odlučuješ da ćeš u narednom periodu živeti kao asketa i da ćeš se posvetiti isključivo pisanju. I pišeš. Pišeš zaista dobro, studiozno, kvalitetno, pišeš roman za koji veruješ da će odjeknuti u književnim krugovima. Nakon godinu dana ozbiljnog rada završavaš svoje delo. Zadovoljan si i na tvoju sreću zadovoljni su i izdavači. Objavljuješ roman. Ozbiljna kritika i ozbiljni književni krugovi hvale te na sva usta i ako prepoznaješ da bi te bar polovina od njih ubila što nisu na tvom mestu. Bilo kako bilo, uživaš u svojoj slavi, muvaš se tamo, muvaš se vamo, sve samo po mestima gde se suva inteligencija zbraja.

Međutim, od sve te priče, tebi baš i nije dopalo mnogo para. Nije loše kao honorar ali kao jedini izvor prihoda ne samo da je loše već je i nemoguće. Zaliha koju si imao od kurvarluka već se istrošila što će reći da se nešto mora raditi. Ali ne, tebi se nikako ne da da ponovo radiš u nekoj firmi, sve da i ova bila najčestitija na svetu, jer ti je pisanje tako dobro krenulo i ne želiš da to sad uništiš. Ipak, gola egzistencija ponovo traži svoj danak. I opet glad samo što sad više nema lomljenja kičme, bubrega i ostalog. Sad tim putem mladićkog idealizma i bunta ni ne krećeš jer vrlo dobro znaš kuda bi stigao te dakle tražiš druge metode. Smišljaš, smišljaš, smišljaš i samo te boli glava, a ništa konstruktivno još nisi uspeo da smisliš. Zato u rezignaciji jedno veče uzimaš od ortaka malo žutog. Belo je za tebe sada preskupo, a ti prosto moraš učiniti nešto da bar na jednu noć zaboraviš svoju muku. Ali ne zaboravljaš je. Žuto ti otvara vidike i dobijaš ideju kako ćeš se izdržavati. Počinješ da valjaš žuto na sitno doduše, ipak to ti je dovoljno da furaš svoj fazon slobodnog pisca. Svi ti klinci koje truješ, trovali bi se isto tako i bez tebe, tešiš sebe; ono što je najvažnije jeste da svih njih i dilera i narkomana je ko pleve, ali ti, ti si jedan. Ti moraš biti iznad malograđanskog morala, tvoj talenat to od tebe zahteva, govoriš sebi dok guraš u džepove, trulim smradom, natopljene novčanice. Tako furaš dalje. Upoznaješ devojku. Baš je divna. Obožavaš je i ona obožava tebe. Živite zajedno, postaje sve ozbiljnije. Pišeš ali ne tako redovno kao kada si bio sam, ali ne žališ se, srećan si. Ona hoće da zna sve o tebi, baš kao što to hoće svaka žene kad voli. Nikako ne može da shvati od čega se ti izdržavaš. Ti mutiš, mutiš ali ona je inteligentna devojka. Najzad shvata o čemu je reč i naravno ostavlja te zgrožena. Očajan, ti sam počinješ da uzimaš to što prodaješ. Ponovo se navlačiš, samo ovaj put na žuto koje ti u početku neverovatno pomaže u pisanju, ali što vreme odmiče ti sve manje pišeš, a sve se više samo drogiraš.

Imaš već trideset devet kad definitivno shvataš da si se navukao kao konj, a da roman koji razvlačiš poslednje tri godine nisi doveo ni do prve trećine. Pokušavaš da se skineš na razne načine, naravno ne idi ti. Saznaješ preko nekog ortaka za lečenje po manastirima i odlučuješ da odeš iako s Bogom baš i nisi u nekim odnosima, a crkva ti je oduvek bila iritantna institucija, često puta kritikovana u tvojim najranijim radovima. Manastirska klima ti na tvoje veliko iznenađenje izuzetno prija. Zbližavaš se sa pojedinim monasima koji ti donekle vraćaju veru u čestitost koju si poslednji put iskusio u najranijoj mladosti. Ostaješ sa njima više od godinu dana i sasvim se oporavljaš. Odlaziš u svet sa jednom potpuno novom snagom i energijom rešen da ovog puta činiš isključivo ono što je ispravno i zbog čega tvoja savest neće snositi posledice. Tražiš posao ali ti ne ide. Iako još uvek dosta dobro izgledaš, zaboravio si da si u međuvremenu napunio četreset prvu. To što se ti osećaš mlađim nego pre dvadest godina, šefovi uopšte ne umeju da cene. Njima trebaju mladi, još neoblikovani da ih mogu maltretirati kako im volja, zar si zaboravio.

Nakon par meseci dižeš ruke od bilo kog vida intelektualnog posla i pokušavaš da nađeš posao kao fizikalac. Međutim, tu te tek gledaju kao sumnjivog tipa, nipošto ne razumevajući šta bi neko ko je književnik radio na takvom mestu.Uglavnom, vrata ti se zatvaraju gde god da pokucaš, a ti još uvek ne možeš da zaboraviš ono što su te u manastiru naučili da onom koji kuca biće otvoreno. I tako, ne znajući više šta ćeš sam od sebe da radiš, odlaziš opet svome manastiru. Njima je drago da te vide i rado te primaju. Odlučuješ da kod njih ostaneš dok ne smisliš šta ćeš. Razmišljaš intezivno o pisanju. Imaš roman takoreći već gotov u glavi, samo treba da ga ispišeš, ali tebe muči pitanje prokletog preživljavanja. Knjiga će ti doneti po koje tapšanje po ramenu, stisak ruke, lovu da zakrpiš tu i tamo po neku rupu, a tebi je sve veća rupa u glavi jer te muči prokleto krčenje creva s kojim nemaš pojma kako da izađeš na kraj. Nakon meseci zurenja u čisto manastirsko nebo, shvataš da ti je jedini izlaz kurvanje ili dilovanje.

Postoji doduše još jedan, ali je on verovatno još ljigaviji od prva dva. U pitanju je komercijalan pristup pisanju ili drugim rečima napisati odvratan, pitak roman za široke mase, ponuditi ga jednom od izdavača komercijalnih bljuvotina koji će onda reklamom da učine čudo i prodaju knjigu u pozamašnom broju primeraka, koji već može da obezbedi sasvim solidan život. Kada si prvi put došao na tu ideju, odbacio si je sa najgorim gnušanjem, međutim vrlo brzo dolaziš do zaključka da to i nije ništa strašno ako se na to ne gleda kao na dobar vic. Kao na parodiju. Prodaja i parodija samo slučajno imaju sličan oblik reči, dolaziš do zaključka smejući se. Ti ništa ne prodaješ, ti znaš ko si, sada ćeš samo malo da se poigraš sa glavama masa koje i nisu za bolje, bodriš se i opet osećaš onaj zanos izabranosti, ono nešto što te od najranije mladosti izdvaja iz proseka i vuče ka vrletnim visinama blistavog uma. I tako, bez po muke, postaješ deo estrade. Tvoje se lice, prethodno isfotošopovano, blaženo smeši sa bilborda, odmah do reklama za donji veš i novu zubnu pastu sa kojom se zubi mogu izbeliti više od sto posto, dok ti dupe već uveliko greje fotelje raznoraznih kič tv emisija, gde sediš u društvu silikonskih pevaljki i kreštavih voditeljki novopečenih bestseler romana. Nemaš vremena da se gadiš nad samim sobom ili svim tim što te okružuje, jer tvoj izdavač od tebe već traži novi roman koji će se prodati u još većem tiražu.

Jedini zahtev je da taj novi roman bude za nijansu još komercijalniji, može da se ubaci neki skandal stvaran ili izmišljen, trač, intriga, seks obavezno i što slikovitije. Može i romantična ljubav, bajkovita i patetična, to bi baš moglo biti zanimljivo da perom jednog muškarca bude opisana ljubavna priča o kakvoj obično pišu žene. Ti bez zadrške pristaješ, već pomalo uistinu navučen na pisanje u stilu pišanja, bez imalo muke i sa puno zajebavanja. I tako pišeš i objavljuješ, pišeš i objavljuješ, pišeš i objavljuješ, u sve kraćem roku sve kraće knjige. Gaziš već četrdeset šestu, a od tvog nekad atletskog tela nije još mnogo ostalo. Trbušne pločice su se pretvorile u fin stomak, nekada čvrsta guza za kojom su žene patile rastroćkala se i bar dvostruko uvećala, a tebe baš i mnogo boli uvo da se oko toga nerviraš. Imaš svoju verenicu od dvadeset i neku, a povremeno kresneš i po neku stariju koja ti se baš namesti. I opet si na belom, kažeš sebi ma sve je pod kontrolom, ali ti već neko vreme živiš sa svojom dijagnozom – nasleđem iz žutih dana. Ne plašiš se smrti, užasava te misao o bolesti koja svakog časa može da proradi i počne da razara tvoje telo. I opet toneš, još brže no što si se peo, još intezivnije patiš nego što si do juče uživao. Pitaš se šta ti je koji moj sve to trebalo i zašto si krenuo pogrešnim putem, a onda se pitaš a gde je to uopšte i bio putokaz za pravi i da li tog veličanstvenog pravog puta uopšte i ima ili su ga izmislili totalitarni sistemi u nameri da nas zamajavaju nečim dok nas kradu i pokoravaju do mile volje. A onda povraćaš grozničavo i dugo želeći da plačeš ali prokletih suza nema, pa nema, šta ćeš, ostaje ti bar to povraćanje i ti se svom snagom bacaš na njegove blagodati.

Izdavač te proganja oko novog romana, a ti pojma nemaš kako da zadržiš sopstvena creva u svojoj iznutrici, a kamoli da napišeš novu knjigu, pa makar ona bila i najveće sranje ikad napisano. Ali izdavač je uporan i nema nameru da odustane. U nastupu emotivne slabosti ti pucaš i otvaraš mu dušu. Govoriš mu kroz šta prolaziš i da bi ti zaista trebalo još malo vremena da se središ pre no što se baciš na posao. Izdavač te pažljivo sluša, sluša, a onda se šeretski osmehne. Tebi je laknulo, misliš saoseća sa tobom. A on ti već iznosi genijalnu ideju na koju je upravo došao- napraviti rijaliti roman po ugledu na rijaliti programe. Ti nisi siguran da si baš najbolje razumeo, a on se ne libi da ti sve lepo objasni. Naime, ti ćeš se istovremeno skidati sa droge i pisati o tom iskustvu, sa obaveznim flešbekovima kao uvidom u pozadinu cele priče, poželjno bi bilo, objašnjava ti da ne shvatiš pogrešno, da se tokom pisanja još koji put izdrogiraš, čisto da se postigne na uzbudljivosti knjige, gledaš ga mucajući, on dodaje da bi moglo to i da izmisliš ali je možda već izazov da baš imamo štivo pisano u tom stanju, da imamo čitav proces, a ti se sada već preznojavaš jer ti treba nešto da te digne, da ti da snagu jer ti samo što se ne srušiš. I rušiš se i on lično ti donosi belo i daje ti, ti znaš šta treba da uradiš zauzvrat i uradićeš, kao da imaš izbora, kao da si ga ikad imao.

Uzimaš i ulaziš u novi krug pakla koji se lažno zove život. Pišeš i drogiraš se sa sve blagoslovom izdavača da to činiš, pitaš se da li si negde mogao da postupiš drugačije, da uradiš bolje i čak i sa ove vremenske distance ne vidiš izlaz. Misliš o manastiru i kako si tamo našao izvesnu dozu spokojstva i želiš da odeš i ostaneš tamo zauvek, ali znaš to već dobro, nisi ti za to, nisi ti za to, nažalost. Sećaš se svoje mladosti i kako si tada sve video bistro i u jarkim bojama, kako si tačno znao šta je šta, a šta je ništa i da si tvrdio da onaj koji zna svoj put ne može loše proći u životu jer nikada neće biti izgubljen. Misliš i o svom običnom čoveku koji se odrekao sebe pre nego se uopšte i stekao, pitajući se da li je njegov život naposletku zaista veći promašaj od tvog. Oduvek si smatrao da je njegov život puka forma, samo privid života koji bi trebalo da bude i da,ti još uvek isto smatraš. Sada samo više nisi siguran da li bi menjao svoje ništavilo za njegov privid, odnosno da li je privid zaista mizerniji od vidljivog užasa u tvojim očima. Umireš predoziran lekovima, drogom i alkoholom, sa već vidljivim znacima aidsa, ispisuješ poslednju rečenicu u svoj rijaliti roman:

Blaženi su oni koji odlaze mladi, očuvani u lepoti svoje iskrenosti, hrabrosti i snova, nikakvom prevarom još prevareni, nikakvom stegom izobličeni, čedni i pravi ostaju za sva vremena.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280