Kultura

Žan-Maks Tiksije: Mesec na morskoj litici

MESEC NA MORSKOJ LITICI

U daljini, čudni odblesci leteli su okeanom. Kretnje, skokovi i puzanje ispisivali su znakove jednog loše određenog, nestvarnog ili prosto dalekog života. Nedokučivog.

 

Tamuro је piljio u mesec, već dugo izložen očaravajučem dejstvu mesečevog kruga obešenog između dva brežuljka. Gong u koji je udaralo vreme, usmeravao je ka njemu sva treperenja noći. I sećanje na mnoge druge noći slične ovoj, prozračno bledoj, koje behu preplavljene istim žagorom.

na morskoj litici

Ratujući tako među svim tim ostrvima, čovek više nije brojao svoje podvige. Prostranstvo osvojeno prethodne noći, plima bi ponovo ugrabila sa danom. Zatim je veče uspaljivalo žudnju za jednom istovetnom raskoši.

Tamuro je polako milovao balčak svoje sablje. Koliko posečenih života za tu gomilu kamenja gde čak ni njegova želja nije više nicala? Nije li napokon trebalo smatrati ništavnim pijanstvo od ushićenja, ushićenja da zada smrt? Prepuštao se smešnim sanjarijama koje su mu govorile o jednoj drugoj rasi.

Kakva dubina na tom nebu! Toliko zvezda je rešetalo Tamurov pogled, da je pred njima sklapao oči. Ali svetlucanje je probijalo kapak, otvarajući druge tmine. Omamljenost slična vrtoglavici od alkohola, od izvorske vode koja je suviše brzo odlazila u nepovrat na kraju svoga toka. Prepoznavao je slike, svetli mlaz poput sunčeve lavine, ledeni val koji je probijao grlo udarcem sečiva. Smeh je tada krunio njegovu mladost. Sa ljudskih lica radost je sapirala grubu obrazinu ratnika. I da se čovek najednom začudi što više ne vidi kod drugova njihove uobičajene crte lica urezane istrajnošću u bitkama, već neku čudesnu svetlost objašnjivu jedino nevinošću.

Neki su trljali krvlju umrljane ruke ili su čistili oružje. Možda se ropac umirućih još uvek dizao ispod lobanja. Ali smeh je potapao sve svojom vodom. Gledano odavde, drame su razvijale svoje prizore krvoprolića kroz gustu magluštinu kojom su lutale aveti. Utvare koje se hrane rečima. Gleđ tako glatka pod prstima… Istinu je svako ispijao u krupnim gutljajima. Hladnu i ogoljenu. Curila je iz usta, prskala je nozdrve i oči, u tankim curcima klizila je niz grudi. Nadlanicom su je brisali sa usana. Jedino je ona gasila žeđ.

Tamuro se sećao. Mogao bi danima i danima da se seća. Imena su se hvatala za njegovo pamćenje, predmeti, mesta od čijeg bi mu dozivanja u sećanje zalupalo srce. Nesumnjivo mu beše strana taština podsećanja na sve te stvari. Pa ipak, kako je sprečiti u taj čas u kome, iza privida, nije nazirao više ništa, osim ponora u koji se survavalo sve što mu je bilo dragoceno? Rođene iz iste matrice i neprestano se umnožavajući, stvari su se reprodukovale identične do te mere da se čovek vazda suočavao samo sa ogledalima.

Zemlja bez ijedne mladice slojevito je uzdizala nejednake stepenike, sve do vrha brežuljka. Nije li s one strane bilo drugih stepenika uklesanih u kristalu vazduha, da se dospe više, uvek više, tamo gde je podrhtavao mesečev krug.

Njegovi drugovi sada su se vraćali čista lica, nagnuti ka izvoru, u skladu sa njegovom pesmom. No, da li je ikada bilo veće prevare od nevinosti? Od osećanja sopstvene nevinosti? Sutra će, još ranije, ti isti nožem tražiti mesta gde se oklop rastavlja. Vešti u umeću da pojačaju bol, voleli su sitnim nežnostima dugo održavati život u trzavom mesu. Presavijeno u padu, telo već više nije pripadalo ljudskoj vrsti. Jedino je životinja istrajavala u svojoj jadikovci. Krik, ta druga rana, bez ičega razgovetnog da bi se reklo čoveku čovek. Zato je ulazila kao neka potreba za zaverom u rabotu dželata.

Tamuro je video kako se podižu vešala, klupe za mučenje, gvozdena kljusa, krstovi za razapinjanje puni dronjaka, sinđiri, štapovi uvučeni u užad, koci. Njegovi prsti vezivali su konopce, stiskali dršku biča. Konoplja je gulila njegovu kožu. Sekira u njegovoj ruci bila je teška. Odlučnim zamahom šake razbijao je potiljak. Ako bi se ipak dogodilo da naiđe na vodu jezera spremnog da se ugasi, opet bi uzdrhtao, a oko bi mu se ovlažilo.

„Da li ću umeti na vreme da se udaljim od sve te buke?“

More je komešalo svoj glatki šljunak u podnožju litice. Slušao je, ne znajući dobro je li taj romor vode i trenja kamenja trebalo radije pripisati svemu onome što je vrilo u njegovoj glavi. Bučna obličja na raspuću kraljevina, kako li je mogao zauzdati njihov razmah kada su se začela u njemu? Sablja je visila beskorisna za njegovim pojasom; njegova boračka veština nije mu služila ni za šta.

U daljini, čudni odblesci leteli su okeanom. Kretnje, skokovi i puzanje ispisivali su znakove jednog loše određenog, nestvarnog ili prosto dalekog života. Nedokučivog.

Smrt je pretila u ovom blistanju. Šta je o njoj zapravo znao da bi je mogao nemilice sejati po tolikim zemljama? Iznova je video voštanu obrazinu zalepljenu na lice svoga oca, nepomični, smireni pogled njegovog prvog poraza. Možda je, u tom trenutku kada se sve ljuljalo oko njega, dobio istu sliku od nekog ogledala.

Pohlepno udahnu. Prože ga miris trave. Pređe polja, plodne livade gde je upadala čizma. Kako se približavao, tako su se ljudi onesvešćivali. Nijednog laveža. U kućama je pepeo na ognjištu bio hladan.

Lupanje Tamurovog srca se pojačavalo. Organ se poremetio, konačno preplavljen svom tom težinom krvi tako dugo potiskivanom. Da je rok čoveka bio određen onim što će od njega istrunuti, eto to Tamuro nije mogao da prihvati. Sve što ga je još zadržavalo na ovom svetu, govorilo mu je cenu odricanja, i da dolazi čas kada se odricanje, prekidanje niti svojom sopstvenom voljom, preobražavalo u pobedu. Konačni trijumf bio je da izabere svoj pad.

Tamuro se približi rubu litice. Odmeri dubinu. Glatka stena strmo je padala na masu tamniju od mora. Ova ogoljenost mu je odgovarala. U njemu se rađao veliki mir. Nade se u jednom vrtu, meditirajući pred monotonim savršenstvom poravnatog peska. Zatim, pevajući pored lica jedne žene, u mirisu njenog tela.

Najzad izvuče sablju iz kanije i baci je u ponor.

Nagnut iznad litice, pogleda kako se vrti svetlucavo sečivo.

Pod njegovim kolenima tlo poče da podrhtava.

Ostavite komentar

Ostavite komentar