POMEN ZA UPOKOJENE
Zadušnice su dan kada se u crkvi sećamo naših preminuli. Zašto je bitna molitva za upokojene i koliko ona znači dušama na nebu
Molitva za upokojene postoji u svakoj religiji sveta kao važan deo svakodnevnog i verskog života. Sve religije sveta i svi narodi sveta poštuju svoje upokojene pretke, rodjake, prijatelje, heroje i odaju im počast, mole se za njih i prinose Bogu darove i molitve za upokojene.
Smatraju verni ljudi da će time umilostiviti Boga za upokojene duše koje su bile grešne, da im Bog oprosti na Nebu ono što im nije oprošteno na zemlji i ujedno smatraju da ih upokojeni pretci čuvaju sa Neba, barem oni pretci koji su za života bili dobri, pa time žele da im se zahvale za pomoć u ovozemaljskom životu.
Pošto nama smrtnicima nije dato da vidimo onaj svet, osim Svetima koji su po Božijem promislu dobili uvid u nebesku sferu, mi ne znamo šta se dešava sa dušama upokojenih i gde oni borave. Mi imamo razna ubedjenja, mislimo za nekoga zato to je bio dobar, da je završio u raju, ili zato što je bio loš za života da je završio u paklu. Medjutim, mi stvarno ne znamo gde su duše naših bližnjih završile i gde borave posle smrti.
Postoji mimo pravoslavnog znanja niz teorija, čak i vidjenja onostranog sveta, ali su to većinom sve prelasti i duhovne obmane.
U kom smislu duhovne prevare?
U tom smislu što su ljudi doživljavali onostrano kroz kontakt sa onostranim svetom i divlju fantaziju demonskih sila, koje su ljudima kao nebeski svet prikazivali najčudesnija vidjenja. Ta iskustva su bila emotivno i slikovno stvarna ali su demonska i od demonskih sila kreirana, kao neka vrsta hipnotičke igre u koju ste ubačeni. Najčešće ljudi tu obmanu ne mogu da prepoznaju, pa pišu knjige o životu posle smrti i stvaraju široko prihvaćene zablude kod ljudi.
Otuda toliko različitih vidjenja i tumačenja onostranog i drugog sveta. U nekim religijama kao što su to taoizam, hinduizam, lamaizam, nebeska sfera je podeljena na niz bogova i boginja (demona) koji vladaju tom sferom. Svuda u svetu ćete naići na nekonzistentna i nelogična tumačenje zagrobnog sveta, osim u pravoslavlju. U pravoslavlju Sveti oci koji se udostoje vidjenja sveta upokojenih, uvek vide isti ambijent i isti poredak, za razliku od drugih hrišćanskih jeresi, gde su tumačenja neba različita i nekonzistentna.
Na primer, izmišljeno je u srednjem veku kod katolika postojanje Čistilišta, pored Raja i Pakla, koje u biti ne postoji, jer dok su katolici i pravoslavni bili jedno u veri, čistilište nije postojalo, kad su se razdvojila katolička crkva je pronašla čistilište – to je još jedan od uticaja djavola i njegove prevare, jer kroz postojanje čistilišta on ljudima daje lažnu nadu i neodgovornost da se ne bave svojim spasenjem za života.
Kod ezoterista i mistika postoje razni slojevi neba, stepeni duhovnih dimenzija i raja.
Postoji čak i nešto što nazivaju Limb, stanje neodredjenosti gde duša boravi nakon smrti.
A da ne govorim o divljim teorijama karme i duhovnog napredovanja duše, gde grešnici postaju životinje ili biljke ako nisu dobro u jednom životu. U karmičkim teorijama sve postaje relativno i pitanje savesti i greha se marginalizuje, jer duša uvek ima pravo na popravni. I zato nikad ne izlazi iz točka života i smrti. Pravoslavlje je tu mnogo zahtevnije i odgovornije, sad u ovom životu, u ovom trenutku, ti se boriš za spas svoje duše, koja je jedna i jedinstvena, postoji sada i ili se spašava ili propada, nema popravnog.
U pravoslavlju je put duše objašnjen tačno i precizno.
Nakon upokojenja duša odmah kreće na put u raj ili u pakao. Na tom putu duša prolazi kroz Mitarstva, carinarnice gde se vagaju gresi i dobra dela, mesta sudjenja za specifične grehe. Djavovolovi tužioci iznose tužbe protiv nas iz Knjige života za grehe koje smo počinili a andjeo čuvar nas brani ako smo dobra dela činili i ispovedili grehe.
Ako duša upokojenog uspešno prodje sva mitarstva, duša odlazi u raj. Ako na nekom od mitarstava gresi preteknu tužioci djavoli odmah tu dušu vode u pakao.
Duše samoubica, nekrštenih, bezbožnika, ateista, satanista, bogoboraca, okultista, vračara, ubica, velikih grešnika, djavo odmah po upokojenju dušu takve osobe vodi u pakao, za nju nema sudjenja na mitarstvima.
Otuda nema crkvenog opela za samoubice i nekrštene, jer opelo je molitva za upokojene nas živih za dušu koja prolazi kroz mitarstva da ona bude pomilovana. Uz to molitva za upokojene, opelo i parastos služe da se očisti duh upokojene duše od greha koji kao nasledje može da ostane na potomcima. Teški gresi se do 4-og kolena znaju preneti na potomke, otuda verski rituali opela i parastosa koji čiste od predjašnjeg greha.
Kad se neka duša nadje u paklu, a na žalost velika većina upokojenih tamo završi, ona boravi u nekom delu pakla koji je blizak njenim glavnim gresima – vrlo su slikoviti opisi Svetih otaca kako duše tamo pate od greha koje su za života činili.
Duša u paklu nema nikakvu pomoć ni od koga, osim od živih naslednika sa zemlje koji se mole za nju. Takva duša čeka u mukama Strašni sud na kraju vremena kada će Isus Hristos suditi ljudima – sveti će dobiti večni život a grešni konačnu smrt.
Kad se god mi živi pomolimo za naše upokojene, kako Sveti govore, kada počne molitva za upokojene, njima se muke momentalno olakšaju i osete malo radosti u paklu. Kažu sveti, orosi im se duša blagodaću u vatri paklenoj. Otuda i Zadušnice – molitva za upokojene duše umrlih.
Sveti svedoče da uporna i posvećena molitva živih nekada uspe da umoli Gospoda da polako grešnoj duši oprašta grehe i čisti dušu, dok se na kraju duša ne očisti potpuno, da bi tako čista mogla da udje u raj. Svaki put kada se obavlja molitva za upokojene, njihova zacrnjena duša u paklu pomalo zasvetli. I što se više molimo za njih i što smo mi sami bogougodniji molitvenici, to su njihova nebeska tela svetlija i paklene ih muke manje muče.
Postoje lepe i potresne priče i ispovesti pravoslavnih hrišćana koji su se godinama molili za svoje najbliže, pa su im se oni jednog trenutka javili sa neba svetli kao andjeli i zahvalili im se na molitvama kojima je njihova duša otkupljena od djavola i izvučena iz pakla. I poručili da im molitve živih za upokojene više ne trebaju.
MOLITVA ZA UPOKOJENE
Pomeni, Gospode, oce i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni, i sve upokojene u pobožnosti i veri, i oprosti im svako sagrešenje, hotimično i nehotimično, što sagrešiše rečju, ili delom, ili mišlju.
I useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje.
Daruj im carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima, i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu.
Jer si Ti život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim, i Blagim, i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Amin.
Mi živi molitvom spašavamo upokojene.
Namerno ne kažem mrtve, već upokojene, jer su u pravoslavlju mrtvi svi oni koji su dušu predali djavolu, a to mogu biti i živi ljudi.
Upokojeni koji su zbog svetog života dospeli u raj, Sveti na nebu, oni se mogu moliti za nas žive, i najčešće nas oni svojim molitvama i spašavaju.
Otuda je za nas kao narod od suštinske važnosti Kosovski boj, jer je tamo sa carom Lazarom niz Svetih ratnika uznet u raj i odande čuvaju srpski rod molitvom.
Da Svetih na nebu nema mi bi odavno nestali, kao što da nas živih nema, naši upokojeni ne bi imali bilo kakvu nadu da će izaći iz pakla.
Molite se za svoje upokojene, moliće se i oni kao Sveti za vas iz rajskih vrtova.
Zlatko Šćepanović