SPOLJNJI SVET

spoljnji svet

Ja čujem spoljnji svet koji je tu u blizini, na
dohvatu ruke, na dohvatu misli, al daleko,
al daleko, al mnogo daleko.

Ja čujem taj spoljnji svet, njegov šum je
kao omama,
kao slatkiš iz koga ukus gorčine, ali ga
ipak jedeš, ipak jedeš jer su ti usta prazna.

Ja čujem taj spoljni svet, njegov šum je
prepun svačega,
kao na primer vašarski kaleidoskop, nešto
što je mnogo belo, crno i ljubičasto u isti
mah.
Taj šum dolazi kroz moj prozor, dolazi
neprestano kao
malo bliži gost, malo bliži čovek, koji
iznenađenja donosi isto kao i bljutavosti,

a ne možeš da mu zabraniš posete, ne
možeš bez razloga,
iako to bi bio jedini način da budeš malo
sam,
malo odsutan, malo prijatelj sebi.
Od toga šuma bole oči, boli kosa i nokti
otpadaju kao
usred opake zime, a glas, kojim vičeš
nekog do sebe
ostaje nem negde na sredini između tebe
i onog pozvanog,
ostaje neuslišen, mada ne mora biti ni
molba, ni gruba
zapovest. Čak i draganu svoju ako bi hteo
zvati, ni ona
ne bi te čula, jer sve je tako u vazduhu
raspoređeno.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.