Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Vladimir Konečni: Galop u Bretanji

GALOP U BRETANJI

Sedam na terasi jedne palačinkarnice koja je na vrhu zgrade uz samu unutrašnju stranu zidina. Ne služi mi na čast što sam se kladio sa sobom o tome šta će se desiti – i dobio.

 

Na balkon moje hotelske sobe u srednjevekovnom gradiću Sent-Malo na severnoj obali Bretanje, vekovima poznatom nadaleko po arhitekturi, piratstvu i slikarskoj inspiraciji, redovno sleću dva galeba.

galop u bretanji

Zamišljam da je to uvek isti par. Na balkonu šetuckaju, gledaju jedno u drugo, a i u mene, iskosa. S vremena na vreme zakriče galebovski, ne u srdžbi ili strahu, već da pokažu da su domoroci severnih hladnih mora. Njihov glas naježi mornara. Ja to nisam, a ipak mi taj krik uliva strahopoštovanje i osećaj bliske surovosti prirode i neizmerne udaljenosti svega toplog. Sem galebova, jedino što se vidi kroz okno velikih balkonskih vrata je oštro zašiljen zvonik katedrale koji stremi visoko – visoko u carstvo nebesko. Pošto je danas Veliki Petak, zvonik se često oglašava prelepim svojim muzičkim instrumentom i njegovi zvuci dopunjuju ptičje. A iznad galebova i zvonika, vidim, vidim ono najlepše, ono van svih zemaljskih trica – okruglasto plavetnilo. Oko tog okulusa u vasionu – sušta natmurenost. I oblaci su danas na Golgoti.

Dok navlačim zavesu, moji se galebovi trgnu i odlepršaju. Šetam po vrhu zidina nikad osvojene tvrđave. Na krovu jedne zgrade od mrkosivog bretonskog kamena, opet vidim svoj par galebova i nekoliko drugih. Naizmenično, a ponekad u horu, dižu silnu graju u pravcu jednog usamljenog gradskog goluba, mnogo manjeg od njih. On stoji nepomičan, na metar-dva od galebova, okrenut im leđima i prkosom. Stoji kao kip i onda kad galebovi, jedan po jedan, počnu da uzleću i pikiraju na njega, menjajući putanju tik uz njegovu bespomoćnu glavicu. Ne trpe ga, a inadžiju, bar naizgled, baš briga. Kakav je to prizor. Mrze se kao ljudi različitih rasa. Ali ova ptičja biološka psihologija je još čudnija od ljudske. Niti galebovi i golubovi proždiru jedni druge, koliko ja, neznalica, znam. Niti na tom krovu ima hrane, otpadaka sa proteinima, oko kojih se bore. Niti će ih ikada biti, pa da je krov od strateškog značaja. Niti je to jedini krov s pogledom na more. Zgranut sam tom besmislenom mržnjom i tužan – i ljut na moj par galebova.

Silazim sa zidina na pusto žalo koje se prostire sve do kamenog prelaza na ostrvce Grand Be. Reći „prelaz” u ovom momentu ne znači ništa jer je okean daleko. Ali to stanje neće trajati dugo, jer ovde je plima i do petnaest metara, kao što svako bretonsko i normansko dete zna. Penjem se do groba Šatobrijana, znamenitog Bretonca. Masivan krst od grubog granita gleda na sivu pučinu. Čuju se samo vetar i more. I poneki galeb. Baš to je Šatobrijan poželeo u svom zaveštanju u „Rečima verujućeg”. Sedim dugo pored tog dubokog i smelog čoveka, na gvozdenom lancu razapetom između dva kamena stuba. Kad pogledam na sat – blaga panika: da li sam zakasnio? Znam da će kroz dvadesetak minuta plima potpuno prekriti prelaz sa evropskog kontinenta na Grand Be. Trčim nizbrdo. Još iz daleka vidim talase koji s istočne strane zapljuskuju kameni prelaz – leva polovina je već mokra i klizava. Stižem do kraja prelaza i silazim na žalo. Treba preći još dvestotinak metara da bi se stiglo do stepenica koje vode na vrh zidina.

U tom momentu, prema meni idu zagrljeni mladić i devojka, s očiglednom namerom da pređu na ostrvce. Ne primećuju nadolazeću plimu? Upozoravam ih da će mnoge časove provesti odsečeni na ostrvu. Pomno me slušaju i devojka se odmah okreće prema zidinama. Mladić je pogleda iznenađeno i povuče prema prelazu. „Ma, hajde! Želim da vidim taj grob. Brzo ćemo to, pre plime, ostrvo je malecko!” Ne upuštam se u raspravu, međutim mladić me stiže trčeći i pita kojom od dve staze koje se vide na ostrvu treba da pođu prema grobu. Devojka pristiže i govori uzbuđeno, „Ma jesi li lud? Zar ne vidiš talase? Već sad mi je hladno od vetra i neću tamo da dreždim satima.” Mladić je hvata za ruku i pokušava da je umiri lažnim muškim osmehom samopouzdanja, „Ma vraćamo se za tili čas!” I onda oboje trče, povremeno zapljuskivani, preko prelaza i gledam ih kako se penju stazom kojom sam ih uputio. A ja se penjem u suprotnom pravcu, strmim stepenicama na zidine. Sa vrha, bacam pogled na ostrvce. Nema ih, zamakli su za okukom.

Sedam na terasi jedne palačinkarnice koja je na vrhu zgrade uz samu unutrašnju stranu zidina. Ne služi mi na čast što sam se kladio sa sobom o tome šta će se desiti – i dobio. Zaključio sam da je suviše hladno za šestočasovnu ljubav na otvorenom. Na ostrvcu nema ni drveta ni zaklona. Kameni krst okrenut pučini i lanci među stubovima oko njega daju blagost i snagu duši, ali ne kad je jedan član para tamo stigao protiv svoje volje. I doista, dvadesetak minuta kasnije, kad je prelaz već potpuno prekriven valovima, vidim ih kako trče nizbrdo. Pilje u ono što beše prelaz. Mladić je hipnotisan rastom vode koji se može golim okom uočiti. Pada mi na pamet izreka koju sam čuo od jednog domoroca, čiji su se preci bavili pljačkom engleskih brodova, a umesto dogovorene polovine, davali francuskom kralju, koji je i naložio njihovu delatnost, samo desetak posto: „Plima raste brzinom galopirajućeg konja.”

Devojka je otišla do stuba na kome sam ranije video SOS telefon. Uzbuđeno razgovara. Desetak minuta kasnije sa istoka pristiže crveni gumeni čamac s brundajućim motorom. Pažljivo plovi iznad potopljenog prelaza i prilazi ostvrcetu. Oprezno prilazi, bori se sa uskomešanim talasima i snažnom strujom, pa jedan od spasilaca u gumenom odelu iskače iz čamca i privodi ga. Čak iz ove daljine vidim da je devojka ljuta na mladića i da ju je sramota pred spasilačkim timom; a da je mladi čovek mladićki razočaran njom.

Čitam im misli kao svom paru galebova: „Ne mogu da volim takvog čoveka. Da se ovako sramotimo zbog nečijeg groba. U mom planinskom selu, ljudi osećaju strah od prirode, ali i duboku ljubav prema njoj. On je iz grada, on to ne oseća i ne razume. Ne uvažavati prirodu zbog slave i groba nekog čoveka, bez obzira kog, greh je. Ne bih mogla da živim s njim. Prezirali bi se ili čak mrzeli kroz godinu dana. Treba da se rastanemo. Sada. Nisam više balavica. Imam srce, ali i glavu.”

„Da li je ovo moguće? Kako sam se prevario! Nikad me neće razumeti. Dobra je, plemenita, ali ipak je mala duša sa sela. Nikad neće shvatiti šta meni znači knjiga. I veliki književnici. I uopšte, veliki ljudi koji su stvorili ono za šta vredi živeti. Voditi s njom ljubav pored nekog prolećnog potoka… to je raj. I bila bi dobra majka. Ali nikad neće poštovati iskreno, od srca, ono što je meni bitno. A ako već to osećam, ne smem da budem mufljuz i da joj dajem lažna obećanja. Treba se rastati. Što pre. Moram da budem jak. I da se trudim, kao Šatobrijan, ako treba šestdeset godina, da postanem neko kome će se ljudi diviti, kao ja njemu.”

Istog dana, 6. aprila 2012. godine, ali mnogo kasnije, oko jedanaest uveče, šetam zidinama gradića Sent-Malo. Traje katolički Veliki Petak. On je i moj. Ovde sam i ko mari za crkveni kalendar? Zvona zvone. Najdublji hrišćanski čas. Pun je mesec. Vidim ga kroz izmaglicu koju neumitno stvara veliki Atlantik. Nikoga nema na zidinama. Galebovi spavaju, šćućureni negde. Sa žala, ponovo beskrajnog, visoke note i krici devojaka.

April 2012.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280