Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KUKU, TODORE

Kome govoriš, Todore? Plesnivim zidovima, ćoravom mačoru, pletenoj lebari što prazno zeva u plafon, pacovima. Vidiš kako izviruju iza šifonjera, čekaju, žgadije zaražene, da zaspimo.

 

Gledajući kljakavo stvorenje, koje mu pruža skoro providne ručice s dugim i nagore savijenim zanokticama, Todor se sve više smotava. Liči na grbave vrbe nadnete nad mutnim plićakom Đukošinske bare.

todore

Da ti je Marija krastavu žavu rodila, sretniji bi bio. Tresneš je o zemlju, petom zgnječiš, baciš u najdublji bunar. Zavijenu u kockastu maramicu odneo bi je pop- Lefteriju: „Presvetli oče Lefterije, skrušeno bi počeo, ovu žabu rodila je moja ćerka!“ Nedelju-dve, koji mesec, ili godinu – pričale bi torokuše po Mokrinu kako je tvoja Marija umesto zdravog deteta rodila buljavu kreketušu. Na kraju bi sklopile žvalava usta. Legla bi stvar. I za Milkicu Pendžerošovu doskoro se govorkalo da je majka dva vodena pacova: plavog i crvenog. Kazna božja, kažu, jer se svake godine prasila kao najbolja krmača seoska. Decu je, još sluzavu i glindžavu, zapakovanu u kartonske kutije, ili zamotanu u stare novine, bacala u jendeke, keretinama. Pre stravičnog porođaja, tvrde dalje, okićen bagremovim grančicama, iroški nakrivivši šešir, u Milkičinu kuću ušao Pera Ludak. On ju je oslobodio prvog pacova. Po sobi se razlegla cika, kada se na vratima pojavi drugi gost – Padavičar Zoki. On izvuče drugog. Otac crvenog pacova je Pera, otac plavog Zoki. Takve priče kuržile bi i oko Marije. Neko bi žabi dodao velike bubuljice, neko šareno perje oko očiju.

Kome govoriš, Todore? Plesnivim zidovima, ćoravom mačoru, pletenoj lebari što prazno zeva u plafon, pacovima. Vidiš kako izviruju iza šifonjera, čekaju, žgadije zaražene, da zaspimo. Jednog dana navaliće. Ko zna, možda će i nas naći načete, pogriženih ušiju, isisanih očiju, raščvakanog stomaka! Neće gazda Isidor biti jedini kojeg su pojele ove sitne i oštrozube napasti. Nemi su otrcani šifonjeri, nema odela puno moljaca, razbijena okna na prozorima, prazni svinjci. I naherena kapija, i zaparložena zemlja, i komšije. Jeidno miševi korboluju po tavanu. Cijuču ko da je kuća već pusta.

Idi redom. Prvo Irinka. Umrla je, kaži, u subotu. Stenjala je i buncala. Navikao si na to. Pet meseci se prevrtala po krevetu, kašljala, znojila. Sagu iz dunje sa sto voda ne bi isterao. Zakrkljala je kad si pomislio da je zaspala. Skočiš sa kreveta, bržebolje kresneš šibicu. Beči se tvoja žena, oči joj krupnjaju. Očekivao si da će ispasti. Podmetnuo si obe šake ispod njenih duplji. Irinkine oči su se prevrnule, nisu ispale. Gledao si belilo zenice. Čuo kako siče, piskavo, kao kljukana guska. To je smrt? Kad zevneš, kao veštac se izbečiš, kao šljiva pomodriš, pa se svi uplaše da ćeš takav i ostati, da sanduku niko neće smeti da priđe. Posle te brišu krpama zamočenim u mlaku vodu, nikako u toplu, jer bi se raščvario i otkravio kao Sneško Belić u proleće. Maramicom ti stežu vilice, da se ne bi ukočio razjapljenih vilica. Ruke ti svijaju na stomak. Prstima sklapaju kapke na očima. Ovi, trenutak-dva, ostanu slepljeni, pa se rasklope. Belilo tvojih beonjača bulji u plafon. Onda u duplje, ako su ti okice krupne, uglave pet banki. Zapevaju, poje i celivaju te, oni rođeniji, u usta, a ostali u šaku. Kad iziđu iz sobe, krišom brišu usta maramicom i pljuju. Zgađeni. Bio je kraj leta, negde oko Ognjene Marije, perje zaklanih petlova razvejavao je vetar, krunili se ugari. Slinio si kao Kila Bogomoljka. Čulo se do neba, ispod zemlje. Marija, stomaka napetog do grla i umotana u crn šal, držala te ispod ruke leve, a Čedomir, zet ti, ispod ruke desne. Ispred vas drvena kola, u kolima sanduk. Klati se i udara o stranice. Kočijaši komšija Guta. Radovan, Gutin unuk, drži krst i gladi nov peškir. Iznenada, iza Kukurikinog ćoška istrči bik. Bičina. Na glavu mu navučen džak, ispod vrata vrpcom stegnut, krvav i rasečen po sredini, između rogova. Ko zna da li bi naleteo na kola da Radovan nije vrisnuo. Zažagorile su babuskere. To čula razjarena životinja, ukopala se u mestu, valjda procenjujući odakle dopiru krici i žagor, pa jurnula. Vodila ju je, činilo se, nečastiva sila. Bubnu pravo u zadnji levi točak kola. Preko stranice se prevalio Irinkin sanduk. Vrišteći i zapinjući jedna za drugu, žene se skloniše u stranu. Tek kad bik, frkćući i kopajući kopitama zemlju, pokuša da izvuče zaglavljene rogove, pojaviše se kasapi sa širokim sekirama. Na licu mesta, dok se životinja koprcala i rikala, počeše je, naizmenice, udarati po vratu i glavi. Krv je šikljala kao iz prerezane petlove šije. Nem i skamenjen, ni pet koraka dalje od kola, držao si Mariju. Njeno lice belelo se kao Irinkin pokrov. Rađanje tvog unuka, drugog kolena tvog, zaglušila je potmula rika zasopljenog bika. Oko raskrečene Marije okupljale su se žene. Zakivao si poklopac na sanduku. Činilo ti se da dečiji vrisak dolazi ispod pokrova. Da vrišti mrtva Irinka.

Marija je umrla posle nekoliko dana. Čeda pobegao u Nemačku. Ostalo ti je prerano rođeno dete. Umobolno i bandoglavo. Bekelji se, plazi, tegli crvenkaste uši.

Ne plači, Todore. Pomiri se sa sudbinom, tako je moralo da bude. Uzmi to kljakavo derište u ruke, iznesi ga na ulicu, digni više od najvišeg paorskog odžaka, pravu u nebo zaurlaj:

OVO JE MOJ UNUK!

Iz knjige „Domaći sapun / Luda pali sveće“ Đure Đukanova

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: