KOBNA NOĆ

Kako je igra senki postajala sve živopisnija, njegove su ruke bile pod sve većim teretom. Osećao je kako mu konopac seče vene i zaustavlja krv, a dlanovi padaju ka zemlji, kao odsečeni.

 

“Neću stati na taj most i neću uzeti kamen”, sasvim odlučno je odgovorio, prekrstivši ruke u znak protesta.

kobna noć

“Kada bih samo ja tebe slušao”, nasmejao se i nastavio da piše.

“Boriću se za dah, mlataraću rukama, dozivati u pomoć, ali neću potonuti.”

Okrenuo je glavu u pravcu prozora, koji je već dugo propuštao mesečevu svetlost. Noć punog Meseca ispunila je sobu senkama, pa su po zidu igrale siluete noćnih leptira, svitaca i zakasnelih prolaznika. Ogrnuo se treperavim mrakom, nastojavši da ne misli na oštrinu ledene vode, gubljenje svesti i nestajanje u zvuku zatvaranja poslednje stranice. Posmatrao je zanesenjaka pred sobom, čoveka koji u žaru trenutka, ponesen sjajem srebrnaste noći, kroji njegovu malu sudbinu. Mrzeo ga je, ali ga se u isto vreme i bojao. Sada je došao u situaciju da mora da moli za svoj život, da klečeći na kolenima preklinje za mrvicu milosti. Svojim zažarenim i uplakanim očima gledao je senku pera koja se vijori na zidu, i kao zastava se pobedonosno zariva u njegovo potopljeno srce.

Kako je igra senki postajala sve živopisnija, njegove su ruke bile pod sve većim teretom. Osećao je kako mu konopac seče vene i zaustavlja krv, a dlanovi padaju ka zemlji, kao odsečeni. Ledena struja je potresala telo, upravo u ritmu pomeranja pera na obasjanom zidu.

“Boriću se”, nesigurno je izustio, gledajući u posednutu priliku kraj otvorenog prozora.

“Ja krojim tvoju sudbinu”, naglo mu se okrenuo, povisivši glas.

Minuti su prolazili, a njemu je sve više ponestajalo vazduha. Zvuk nemirne vode razgranao se velikom prostorijom, pa su talasi velikom brzinom udarali u zidove. Po njima su još uvek treperile senke, a glava budućeg utopljenika grčila se u nastojanju da preživi kobnu noć. Obema klonulim rukama držao se za stolicu, a povremeno bi se u bolnom jecaju uhvatio za vrat.

Kraj prozora je mirno sedeo čovek sa perom u ruci. Gledao je kako oblaci zaklanjaju Mesec. U nastupajućem pomračenju začuo se huk vode, da bi ubrzo nastupila zloslutna tišina.

“Ja sam tvoj Bog”, izgovorio je sa zadovoljnim izrazom na osenčanom licu i pogledao ka mestu gde je do pre par redova sedeo nesrećni mladi gospodin iz bogate porodice.

Jednim potezom ruke oterao je slučajne prolaznike sa mosta i staklenom čašom zarobio umornog noćnog leptira. O ubistvu te kobne noći sada niko neće moći da posvedoči.

Izvor: Knjizevnicasopis.com

One Response to "Jelena Cvetković: Kobna noć"

  1. Уместо коментара:
    „Приче са Прашњавих полица“ Јелена Цветковић

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.