Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Vitaute Žilniskaite: O nagradama

O NAGRADAMA

Probija ga znoj. Zar su tako brzo proleteli zlatni dani na koje je već bio navikao? Zar je došao kraj popularnosti, povlasticama, ložama, belim udovicama?

 

Do ganuća je bilo prijatno videti kako neprekidna reka odlikovanja pada na naše grudi: medalje, ordenje, povelje, pohvalnice, jubilarne značke… Padaju, prelivaju se iz korita i kao da će nas svaki čas potopiti…

o nagradama

Ipak ne prestaju da nas bombarduju i sve je bliži dan… Koji dan?

I on će, kao bilo koji drugi dan radnog čoveka, početi s budilnikom, sa metlom čistača ulica, sa tankim mlazevima vode u zbornim centrima za pijance…

Budilnik i njega trza iz sna. On zadrhti. Proteže se. Trlja poprilično retke trepavice. Diže prilično široke obrve. Izvlači se iz poprilično uskog kreveta. Razgibava poprilično kratke noge. Umiva se poprilično mlakom vodom. I već stavlja u usta sendvič sa poprilično plesnivim sirom, kada se u predsoblju oglasi prilično prigušeno zvono.

Pred vratima kopa zemlju nogama fotoreporter.

– Anfas! Pogled gore! Usmerava otvor objektiva.

– Levi profil! Bradu nadesno! Otvorite knjigu sabranih dela! Zagrlite psa! Vrlo dobro! Ne pokazujte zube – imate nefotogeničnu rupu. Mersi!

Čovek sa nesažvakanim sirom u ustima ništa ne shvata. Stoji sa poprilično glupim izrazom lica i čeka objašnjenje.

– Vi ste – dobacuje mu reporter, već jureći niz stepenice – jedini koji niste dobili ni nagradu, ni orden, ni medalju, ni počasnu povelju, ni pohvalnicu ni jubilarnu značku… Jedini na veoma velikoj teritoriji!

Na stepeništu već škljocaju blicevi i okidači, a u stanu već grmi telefon.

– Izvinite – dopire glas pun poštovanja – imam li čast da razgovaram sa onim ko nije dobitnik ni jedne jedine nagrade?

– Da – zbunjeno mrmlja on.

– Preklinjem vas, nemojte nas odbiti! – U glasu suze. – Kolektiv naše fabrike strašno želi da vas vidi! Najlepše vas molimo! Zamislite, većina od nas u svom životu nije videla takvog čoveka! Nenagrađenog! Ovaj susret bi ljudi zapamtili za čitav život!

Tek što spušta slušalicu napolju se čuje truba. U predsoblje paradnim korakom ulaze pioniri.

– Čiko, čiko rekli su nam da nemate čak ni medalju! – U jedan glas viču oni.

– Vidite li dečice… – počinje da se pravda on ali prekida zdušni pionirski hor:

Da nam sunce uvek sija
i ocena bude pet!
Pionirski odred naš
Spremno ide samo napred
Ti i ja smo –
druga dva!

Pobedonosno grmi doboš, pozivajući još petstotinak mališana.

– Čiko, okružuju ga sa svih strana – pričajte nam o sebi! O svom detinjstvu! Dečaštvu! Mladosti! Ispričajte kako ste uspeli! Kako ste uspeli da ne budete nagrađeni! Da se ne istaknete! Da ne zaslužite! Mi ćemo krenuti vašim putem, čiko!

On uspeva da pobegne iz sopstvenog stana tek posle podne. Ipak, u kancelariju mu niko ne upućuje ni jedne reči prekora zbog zakašnjenja. Naprotiv, kolege se značajno zagledaju i pitaju:

– Pa kad ćemo popiti ·za nenagrađenost?

On ne stiže da odgovori jer ga šef zove u svoj kabinet. Rukuje se. “Ponosni smo – tapše ga po ramenu – što je u našem kolektivu formirana takva veličina! Vi ste – šef trlja ruke – naširoko proslavili našu ustanovu! Želimo vam da i dalje visoko nosite zvanje nenagrađenog! – i familijarno dodaje – eto vidiš, a ti si se još ljutio na mene, što te nisam predložio, trebalo bi ruke da mi ljubiš! Znao sam šta radim!”

Dolazi poštar i donosi mu čitavu gomilu pisama. Sa nenagrađenim žele da se upoznaju studentkinje i bele udovice, od njega mole intimne savete očevi porodica, i zakazuje mu sastanke šesnaest balerina… On briše znoj. Jedva se izvlači iz ustanove i provlači se na ulicu. Ali ni tu nema mira. Na njega su usmerene kinokamere. Jadnik, pokušava da pobegne koliko ga noge nose. Ali zar se može od sebe pobeći? Uveče ga vidimo u predsedništvu konferencije sazvane u njegovu čast. Posle toga dobija u zadatak da otvori izložbu kaktusa. Zatim iz centralne lože sluša bronzane glasove amatera. U ložu mu donose depeše gde se saopštava da ga je nekoliko gradova izabralo za svog počasnog građanina. Telekamera, naravno nije usmerena ka sceni, nego ka njemu. Prema njemu se svaki čas okreću i pogledi iz publike. Ah, šta bi samo dale, dekoltovane dame za noć provedenu kraj njegovih dlakavih, neopterećenih ordenjem grudi!

– Okanite se – ljubomorno im šapuću muževi – on je sam sebi sredio da ga ne nagrade! Pa zar smo mi krivi što smo dobijali nagrade?

Najzad ga pozivaju da učestvuje na jednoj naročito svečanoj večeri, gde ga predstavljaju gostima iz inostranstva kao ličnost koja se ničim nije istakla. Zatim počinje zvanični deo – uručenje nagrada. Eto tu i dolazi do onoga što je trebalo da predvidi: Više nema kome da se uruči nagrada, osim…

Probija ga znoj. Zar su tako brzo proleteli zlatni dani na koje je već bio navikao? Zar je došao kraj popularnosti, povlasticama, ložama, belim udovicama? Predsednik diže medalju koja se njiše na lenti i svečano objavljuje:

– Za velike zasluge i neiscrpnu energiju ispoljenu u borbi za nenagrađivanje uručujem ovu medalju…

On posmatra omču kako se približava njegovom vratu i povlači se. Sa usana mu se i nehotice razleže krik: “Spasite me”! Tako može da viče samo davljenik. I on se stvarno davi u suzama. Jure da ga spasu oni koji još nisu zaslužili medalju “Za spasavanje davljenika”.

Ostavite komentar

Ostavite komentar